20 sekundi ludila

Postoji caka s opcijom na Facebooku “See your memories.”

S jedne strane, lipo je kad te neko siti ljetovanja s prijateljicama iz 2012. za koje one kažu da je bilo nezaboravno, a ti nemaš pojma točno o čemu pričaju jer si previše usredotočena na svoju tada frizuru i pitaš se koji ti je vrag bia. Lipo je kad ti neko ukaže na to da si tijekom godina evoluirala pa ti je zadnji status putem kojeg si se obračunavala s bivšim u stilu “prejadnoooo,” “došla maca na vratanca” itd. bia 2009. godine. kad si imala, boguhvala, samo 50 prijatelja.

Lipo je to.

S jedne strane.

S druge strane, Facebook te zna podsjetit i na neke momente iz kojih je vrlo jasno da se već godinu dana praktički ne mičeš s mista. Dogodilo mi se to neki dan. Izašla mi je slika moje najbolje prijatelji i mene na vjenčanju. Gledam tu sliku i razmišljam šta se sve prominilo.

Gledam svoje prijateljice. Stigle su nam dvi bebe u ekipu, a treća ima svaki čas. Bile smo na dva pira, čekamo treći – možda i četvrti.

Gledam sebe.

Ja sam se ošišala. JA SAM SE OŠIŠALA.

Čak ni to nisam napravila vlastitom voljom. Išla sam se šišat sama i ono šta sam ja zamislila kao pola centimetra postalo je uskoro tri, a tri 100 metara koliko mi je točno tribalo do frizerke da me spasi. I taj me prizor zaboli. Čak i više nego onaj frizerke s škarama u rukama. Opet sam upala u neku monotoniju, a ona mi se uz:

kašnjenje, pisanje „misliN“ umisto „misliM“, spam email, opsjednutost novinara s zvijezdama Z-liste, ljude koji sporo hodaju, nadutost i Velimira Bujanca, ne nužno ovim redoslijedom, nalazi na mojoj „Kill me now“ listi. I dok se protiv nekih stvari jednostavno ne možeš borit, monotonija, stanje kad poželim utirat prste u šteker samo da provjerim jesam li još živa, je više stvar osobnog izbora. Znam često upast u nju iz dva razloga: lijenosti i straha. Lijek za lijenost ilitiga visoku motivaciju za nerad vrlo je jednostavan – dignit guzicu i krenit. Međutim, strah konzumira puno više psihičke pripreme i muda.

PMS ne postoji i ja sam stvarno histerična luđakinja.

Poruka „Moramo pričat.“

Pilići.

Injekcije.

Visina.

Pilić s injekcijom koji mi govori da moramo popričat o iluziji PMS-a na vrhu Sv. Duje Ne nužno ovim redoslijedom, ali sve se ovo nalazi na mojoj listi strahova. I kad sam shvatila da sam previše puta puno toga propustila zbog svojih strahova, dobila sam potrebu da utišam taj pičkasti glas u sebi koji mi govori “Nemoj, smijat će ti se.” ili “Nemoj, šta će drugi reć.”

Metodu koju sam počela primjenjivat zove se „šta je najgore šta mi se može dogodit“ metoda. Naravno, odgovor na to pitanje nikad ne ide toliko daleko da bude „paaaa… mogla bi umrit.“ Da tako gledam, još uvik bi bila u stanu – u krevetu – promatrala bi kako se život odvija kroz prozor – točnije kako trajekti dolaze u luku.

Umiranje nije opcija. Preživit ću. Ona dva utega na mojim nogama su samo strah od izlaska iz komfort zone i glupo brijanje „šta će selo reć“.

Visina.

Zapravo ne bojim se visine koliko se bojim pada. Užasava me i privlači u isto vrime. Otkad znam za sebe tila sam probat paragliding, parasailing i skakanje s padobranom. Međutim, nikad nisam imala dovoljno hrabrosti da se upustim u tako nešto. Uz hrabrost mi je treba neko da ide sa mnom – da me spriječi da se okrenem za 180 stupnjeva i vratim se kući – u krevet – da promatram kako trajekti dolaze u luku. Bila mi je potrebna „noga“ koja će me ispalit iz komfort zone.

Ta noga je pripala Jasni – curi koju sam dotada puno puta vidila, a samo par puta pričala s njom. Sidili smo svi na pivi kad je rekla da je našla ponudu za paragliding. Nisam ni uzela prvi guc pive, a moja kartica je već bila u njenoj ruci. “Kupuj dok se nisam predomislila,” rekla sam joj.

Par dana nakon toga našla sam se oči u oči sa svojim strahom. Gubila sam tlo pod nogama već dok mi je instruktor stavlja 15kg tešku opremu na leđa. Panika (loše patike + kamenjar + moja glava) je nastupila kad mi je objašnjava kako se moramo zatrčat i jednostavno skočit s ruba.

Kad je povika “Kreni” zamislila sam da su oko mene zmije i da moram pobić.

NAJGLUPLJA IDEJA IKAD.

Povećala sam samo dozu panike. Sve je trajalo nekih 20 sekunda i poletili smo.

Sve moje brige

– zabit ćemo se u jato ptica;

– zapet u krošnje stabala;

– prefiks “para” u paraglidingu koji me asocira na “paraliza”, “paraplegičar” (da, toliko je daleko moj mozak iša) sve gluposti koje mi je pičkasti glas govoria samo da odustanem, nestale su onog momenta kad su mi se noge odlipile od zemlje. Letila sam daleko iznad svoje komfort zone i doživila nešto predivno.

Nakon 15 minuta sletila sam na dupe. Mislila sam da će mi mudante kroz usta izać, no to mi je bia najmanji problem. Bila sam sritna. Letila sam i nisam dopustila da me strah kontrolira. Fakat je Benjamin Mee bia u pravu: “Ponekad jedino šta ti treba je 20 sekunda lude hrabrosti, doslovno 20 sekunda nelagodnog junaštva i, obećavam ti, nešto veliko će se iz toga izroditi.”

Nakon mene bia je red na Jasnu. Ista procedura. Sve isto. Međutim, instruktor i ona su se zabili u krošnju stabla. Svoju avanturu smo završile tražeći bolnicu u Sinju da joj izvade komad drva iz noge. Virujem li još da je suočavanje sa svojim strahovima jedini način da ih se riješiš?

Virujem.

Međutim, ne mora se uvik nešto veliko izrodit iz 20 sekunda lude hrabrosti. Osim eventualno stabla iz Jasnine noge.

S nekim stvarima/strahovima jednostavno moraš naučit živit.

Ali ne odustaješ.

Nikad ne odustaješ da ih pobijediš.

Reci što misliš

Lost Password

0