UDJEL ĐAVLA Biti kamajer nije “Daj Mare pizde!”

Nikad sluga, nikad rob!

Najžešći revolucioneri, prvi na barikade bili su spliskli kamajeri, farabuti ovega grada.

Miljenko Smoje

Danas je udarna vijest kako više nema Vatrenih, da u ciloj Dalmaciji fali kamajera. Odma ću se ogradit za ovi tekst na koji će ustat poliglote i oni šta čuvaju naše stare beside, ja u čast barba Smoje tu lipu rič kamarjer i dan danas govorin kamajer jer je on to „r“ ka i puno toga zna izgubit baš na šanku di mu je bilo najdraže misto. Šank i kamarjerstvo oduvik su bili tradicija Splita, a i dan danas su i nije čudo šta je udarna vijest kako u Split fali kamarjera, kako dica neće u taj teški posa, a u Dubrovnik da konobara fali više od petnaest iljada. Plaču naši gospari da se u školu za kamarjere u cilu županiju upisalo samo njih dvadeset, a potražnja nikad veća. I sad skočili svi novinari, pune se kartice i kritizira tu našu raskalašenu mladost šta bi tili živit bez radit. “Bravura je živit bez lavura” – govorija je jedan barba Smojin lik, ma ja mislin drugačije nego ta cila sila novinskih pera i lauereata. Nisu naša divca ništa kriva. Jer bit kamarjer niti je lako niti je jednostavno. Grub je to život i grub je to posal, a naša pametna dica to znadu. I zato ih ne krivin. Više krivin sve te mudre novinare šta izgleda nikad nisu bili za šank, nego pizde u latu, to bi in isto reka moj barba Smoje šta je uvik bija ako ne blizu, onda u pravcu šanka.

I sad ću van ka i uvik objasnit na svon primjeru i životu zašto taj posa nije ka šta neki misle jednostavan i da ga svak more radit.

Svako muško dite u Dalmaciju naginje ocu, iako se mnogi psiholozi neće sa mnon složit, matere te razmaze, a od oca učiš, učiš se životu, njegovoj težini i onome najtežeme, a to je bit muško, odrest u poštena čovika iliti muškarca, kičmu obitelji i svega šta se uz te naše tradicije veže. Tako ka mal upijaš svaku njegovu besidu i na kraju u mnogo čemu ispadneš ka i on, krv nije voda, rekli bi naši stari, pokupiš “mote”, govor ali i svijetonazor, ako ti je otac čovik imaš velike predispozicije da čovik postaneš i sam, ako ti je otac nasilan i nesklon vučeš to sa sebon ka vriću na kostima cili svoj život.

Muška dica u Dalmaciji ka ustvari svaka muška dica na svitu žele kad odrastu radit šta in rade očevi, tako se u dvoru svi  fale, moj pape operira ljude, moj pape vozi bager, a moj.. Moj je bija kamajer i to kakav. Jednon su u ovon gradu ljudi živili i radili poslove za koje se na prvi pogled ne bi reklo da su važni ili da ih ljudi cijene, moj dida je recimo bija armer, neš ti posla reka bi neko, ma je armira i obuka u čelik cili Split 3 i za to dobija puste nagrade. Jednon mu se poklonija ni manje ni više nego veliki Jakša Fiamengo šta ga je doša intervjuirat, osta je zapanjen količinon ljudskosti i životon protkanin burama, kišon i teškin radon, ma isto i životon punin prijateljstva, umjetnosti i sporta, zaokruženog života radnika sa velikin dostojanstvon čovika, tako je bilo onda, kad je Bog oda po zemlji.

Moj otac je bija kamajer i to kamajer na Jadroliniji, drža je šankove cilu svoju mladost i posta bodul, posta je ćuvitar bez svoje volje, on lička bukva pa na Šoltu, malo ko bi to moga danas razumit ma je nekako svojin radon, poštenjen i pojavon zaslužija da ga i dan danas ćuvitari drže ka svoga, a to virujte mi nije bilo lako isposlovat. Mora si prvo bit pošten a to malo koji kamajer zna, jer je to takvi posa, posa di su ti šoldi uvik među prstima, a da se zalipe dikod to je poznata stvar, mora si bit čovik i prilagodit se njima, a ne oni tebi i mora si bit društven, elokventan i veliki gospodin, volit svoj posal i uvik ga stavljat na prvo misto.

Ja san krajen 1986 prvi put uša u taj njegov svit i to ne njegovon voljon nego se tako namistilo, on je bija žestoki protivnik toga da se mišan u taj svit boca, šankova i radaca, ma se tako potrefilo, razbolija se a bilo je lito, tribalo je zapet, masa svita žedno, a šank mora radit, brod se more i potopit ma šank mora bit otvoren i svirat dok se ljudi utapljaju. Bilo je to lipo vrime, vrime kad su ljudi bili ljudi, kad se imalo novaca, kad se frajalo, častilo i gradilo na otoku, ljudi su bili sritni i uvik se gledalo počastit šta više poznatog svita na trajektu jer se doma nije frajalo vengo išlo u polje, u vinograd u maslinik, sve fraje učinilo bi se tako na trajekt.

Moj otac je u meni vidija potencijal, tija je da završin skule i da se ne patin ka on, a taj je posal bilo di i bilo u kojen šanku težak i mukotrpan, lipo je dodavat i točit, ma triba to sve oladit, ubacit u šank, triba to sve oprat i oblistat, pa posli zahode polit u varekini, pa tuđe, da oprostite tufere vadit iz lavandina, pa inventuru učinit, oprat prozore i cakla, namušćat i sredit aparat za novi dan i onda na kraju izbrojat šolde, odvojit za nabavu i za rashod pa na kraju šta ti ostane, a ostane malo jer to je taki posal, svi uvik misle po onoj narodnoj da Eskimi i kamajeri činidu kuće na ledu, činidu i vraga, činidu ih krvavin radon.

No jedan put kad uđeš u šank više ti spasa nema jerbo uvik triba, cili život triba, e tija bi se ženit pa bi tija i činit dicu, a dicu triba dignit, a kad se osove na noge triba in dat za školu, za marendu za bičiklete, a kad odu e onda triba za njihovu dicu orat, tako da je oti nesriknji šank uvik neki dodatni izvor prihoda, baš onoliko koliko ti u životu fali, pa radiš, radiš uz fakultet, radiš uz posa, radiš uz pelene i tako dočekaš i unuke pa radiš onda za njihove pelene i dok se okreneš već imaš vene ka volovske žile, a probada te i žiga di god se takneš.

To je moj otac zna i nije mu bilo drago, ma ja san to tija radit iz nekoliko razloga, a najviše radi njega, jer je bija tako poštovan, tako velik i drža se ka gospodin, je da bi grinta kad bi čistija zahode ma ja san zna da voli svoj posa i da ga nikad ne bi minja, bit sa ljudima i njemu je bilo draže od bilo čega drugoga.

Danas se puno poslova prominilo i nestali su, danas je svakakvi svit doša i prominija kamajerstvo, danas je sve drugačije a opet je sve isto, isto baren šta se kamajerstva tiče, isto se trče, isto se saginje i isto se grinta kad ti naruče veliku kavu u malu ćikaru. Ono šta se izgubilo u ton poslu u mon gradu je dostojanstvo čovika, ka uostalon u svemu, a meni su kamajeri lakmus papir društva oduvik bili jer mi je to amo reć druga struka i u ton poslu sve znan, od običnog kafića do kluba i restorana. Danas se taj posa toliko sroza da mi ga je muka radit.

Danas malo koje dite i želi i hoće konobarit, tu slomiješ kičmu za tri ijade kuna, nikome se to ne radi pa nan dolazidu iz Slavonije dica i rade, njima nije malo, njima eto nije teško, na moru su, okupaju se, uvate koju ženskicu, pošalju štakod doma a od “manče” frajaju. Ko je kriv za to, pohlepni ugostitelji uglavnon, ugostitelji šta su došli sa brda i nikad nisu razumili šta je dobar i vridan konobar i koliko ti nosi klijentele u Splitu i da ga ka takvoga triba i pošteno platit. Vjerojatno je krivo i vrime pa svaka mona konobari i to je posta amo reć neki posa kojeg more radit svako, a virujte mi nije i ne more ga radit svako.

To bi ovi veliki novinari šta pišu pizdarije i krive dicu kako neće da radu tribali znat.

Bit dobar kamajer nije daj Mare pizde.

Dobar kamajer je prvo pametan i ima takta, obrazovan je i mora znat jezike, dobar kamajer je i psiholog i psihijatar i doktor kad triba, dobar kamajer će ti i porodit i oplodit ženu, kako te voja, dobar kamajer je čovik i “preženca”, lipo izgleda i ima manire gospodina, jer ako držiš do svog posla i sebe smatraš gospodinom onda te takvin moraju smatrat i gosti, dobar kamajer nikad ne smi bit loše volje, mrgodan i ljut, ali nikad ni previše nasmijan jer takvi su u mom gradu odma redikuli, dobar kamajer će znat kad triba zatvorit, a kad otvorit uši, mora znat sve o svemu i pratit politiku, društvenu scenu jer nikad ne znaš ko će ti uć kroz vrata, a kad te upozore da ti je upravo izaša Nico Rosberg onda je kasno.

Dobar kamajer mora znat i popravit i mora imat zlatne ruke, osjećaj za prostor i za gosta, mora te i animirat i razveselit, popravit ti dan i plakat s tebon, dobar kamajer ukratko je puno više od profesora ili doktora jer mora imat puno šira područja naobrazbe i elokvencije, puno više životne skule i utakmica u nogama.

Kad takvoga čovika koji ti donese kafu uvridiš, omalovažavaš ili ga slabo platiš to govori o tebi kakav si ti čovik, kad takvog čovika koji te služi držiš za manje vridnog to govori o tebi i tvojin kompleksima, pravi kamajer to osjeti i nikad se ne uvridi nego mu je tebe ža, ža mu je da još uvik na svitu postoje takvi mali ljudi, a danas ih je sve više i ne znan odakle se više kote, pravi kamajer će uvik plakat za osandesetin i godinama kad se radilo i imalo, kad se kamajerstvo poštivalo i plaćalo, pravi kamajer će uvik reć da je prije bilo bolje i nikad neće dat pisnit na ono vrime, pogotovo nekon ko ga nije proživija.

I šteta je da današnji novinari nisu više uza šank. Saznali bi puno pametni i lipi stvari o životu, ovako samo pišu pizdarije i gade tu bidnu mladost šta voli radit, ali nije svaki posa za svakoga, pogotovo ovako kompleksan. I uvik mi je milo ljudi koji misle da su kamajeri neka niža vrsta, sluge. Pravi kamajeri takve ljude, a ima ih puno virujte mi žale. Ali, pravi kamajeri puno i ne govore.

Pravi kamajer ti neće puno govorit, on će te razumit i bez riči, samo budi čovik a to je reka bi Toma najteži posa, pogotovo danas.

Poštujte naše kamajere i uvik in ostavite sitno i manču, nije to šta ćete spasit ni sebe ni njega, stvar je u običaju, poštivanju i zahvali, zahvali da ti je neko počeja dan uz kafu, novine i osmjeh.

Uostalon pravi kamajer će uvik zaobić ženu onoga ko mu ostavi dobru “manču”, a ja san van živi svjedok toga.

Nikad sluga, nikad rob!

Reci što misliš

Lost Password

0