UDJEL ĐAVLA Zašto danas ne gledan Velo misto

Sve mi je više po guštu ovo globalno zatopljenje. Led se topi po ciloj kugli zemaljskoj, a mi u Split guštamo boga svoga. To su uočili i furešti pa se i oni lino utopili u taj festival fjake.

Na Bačvice krcato mladosti, a kraj je desetog, deboto smo ušli u studeni, a studeni ni traga. Ono malo bure nije omelo furešte, a kiša ih je samo potirala od doma, pa smo sad svi lipo na rivi, i nikome se ne da ništa. Lipi, šesni svit pun para troši po restoranima i sunča se po štekatima.

Svi guštaju jer je taman. Tek oko sedan možeš obuć rukav, a i ne moraš. Ženskice su još u kratko, i ja onemu šta je izmislija ovu hit modu ovo lito, da ispadnu guzice, skidan kapu. Čovik zna posa. Zbog svega toga pozdravljan globalno zatopljenje i petajen roge zelenima, National Geographicu, Leonardu di Capriju, i svin onin šta se bore kontra. Uostalon šta bi kugla zemaljska bila bolja od nas? Ako mi idemo u kurac, neka lipo ide cili svit. Mi smo otišli u kurac još prije trideset godina, a svitu je tribalo točno toliko da nas stigne.

Mi smo avangarda. Pod budnin HDZ-on koji nas je tako uveja u svitlu budućnost tri decenije prije ostatka svita. U ure od obida rebumbaje Velo misto sa jedne terace. Neko revolucionarno raspoložen namjerno je raspalija televizor tako da svi čuju kako on gušta ovon današnjen Splitu petat roge. On je jedan od sto i nešto iljada Splićani koji ovi skoro trideset godina poštuju onu Borisovu “Neću politiku u svoju butigu!“, i drže se toga svetog načela.

Danas, kad je vrag odnija šalu, svi bi u revolucionere, ali to je grub i opasan posa još uvik. Meštar je to najbolje zna jerbo politika i u vrime Austro – Ugarske je bila stvar oko koje su ljudi činili histeriju. A histerija je u Split često ravna shizofreniji, pa kako je ovo mali grad, svako ti baren u prolazu dobaci šta misli o tebi, a to ovin novopečenin revolucionerima nije drago. Ka da me čuja utiša je televiziju, a mi smo na štekatima utonili opet u našu lipu, sunčanu, fjakastu svakidašnjicu. Pantin 1980, kad se prvi put prikazalo Velo misto.

Mi dica trčali smo doma da ne zakasnimo, a doma su svi bili u fermu već sat vrimena. Po ulicama, kalama nisi moga čut bat koraka. Grad bi opustija, svit bi napeto čeka po tinelima koji su odzvanjali od uvodne špice. Čak su i lupeži te dane stali doma, jer bi ljudi ostavljali butige otvorene i trkali gledat, a sve bi ih dočekalo kako su i otišli. “Neću politiku u svoju butigu!”, danas svi pravdaju ka revolt, ka jedini ispravni stav kontra politike. Gadi mi se politika, ne mogu je očima vidit, kazat će ti svak u split, šta afitaje stan oli apartman, pa ima puno posla oko furešti i šporki lancuni. Nema on kad pratit politiku. Težak je to posa brojit eure. Ovi drugi, šta se samo prave da rade, a pola radnog vrimena su na rivi, isto se drže te davne Smojine zapovidi.

Politika je njima tribala samo oni dan kad i je zaposlila. Dotakli su je bidni samo tada i od tada drže začepjen nos. Ne mogu je njanci pomirisat.

“Ja iman lip život, koji će meni kurac politika?”, kaže jedan, a drugi mi govori da ga u zadnje vrime nešto stiska oko srca, da mu nije drago, i beštima ovo meso i ribu šta uvozimo. Mora bit da je do toga. Elite u grad, koje su u ovi dvadeset godin izgradili ovu turističku meku, drže se dalje od politike. Njihove butige su zatvorene za nju. U njih nije dobrodošla. Pa je Kerum, pa je Baldasar, ali su ostali oni. A bogami osta je i grad pun smeća. Kažu mi škovacini oko trideset tona dnevno. Bogati.

Bacija san na papir i izračuna da smo se cilu zimu gušili u smrad, a da se spalilo točno pola koliko se natrpalo ovo lito. Sad imamo još pola Karepovca navrj ovoga staroga. Baš me zanima kad će počet palit. Čekaju da završi sezona i furešti odu sritni ća. A onda će se pristupit poslu. Nas normalno ko jebe. Pola grada ionako žive od turizma, pa triba taj gušt i platit. Ove ćemo se zime ugušit u smeću šta su nan ga ostavili svi oni bonžur i ragazzo, šta su iza sebe ostavili više smeća nego su potrošili pinezi.

Ali to ionako nikoga nije briga. Bitno je da se ruše rekordi, a šta nan dolaze škovace, i šta nan ostave samo škovace, jebe se statistike. Bitno je uvatit šta moreš dok karoca gre. Evo ja se iz ove moje butige nisan maka, a četri san države prominija, čujen Meštra kako se čudi. Lipi naš Stric. Dobri naš Smoje. Sve je predvidija. I ustašiju, i to da ćemo se ugušit u svojoj gluposti, i ka da nan se ruga sa onoga svita. I po prvi put u životu ne gledan Velo misto. Ne mogu. U prsima mi je grop.

A mogu ga gledat svake godine i uvik iznova se nasmijen našoj gluposti, i uvik iznova se divin Smojinoj veličanstvenosti, i uvik nađen koju batudu, koju san oli zaboravija, ili mi je promakla. Velo misto ima tu veličinu. Da uvik nađeš nešto novo, ka da se uvik snima ispočetka.

Šta bi danas reka Stric na sve ovo? Na svoj Split. Taj grop mi je u prsi. Od grada koji je bija grad, grad za svoje stanovnike i njihove gušte, postali smo grad u kojen žive i vladaju furešti. Nisu više oni na proputovanju. Oni se lipo smiste. Pa duplaju ključ. Pa ti parkiraju auto od renta cara na tvoje misto. Pa ti sidnu na štekat. Pa ti, nećete mi virovat, uzmu i novinu. Ne zna kurba riči hrvatski, a lista Slobodnu.

I raširili su se po gradu ka da je njihov. I neka su. Jerbo smo pizde. Jer nikad nismo držali do sebe. Osin u Velon mistu. A danas mi se čini da se Stric lipo naruga s nama. Oduvik je stara kurba zna da smo mijedan veliki jad. Pa nas je sve diga u nebesa. I svima nam pokaza da smo veliki bili samo kad nas je okupiralo. Pari mi se da smo pod okupacijon i sad, ali nas više nema za dignit revoluciju. Danas su nas okupirali kurbanjski. Nisu digli ni talijansku, niti ustašku zastavu na rivu. Ali se zna čiji je grad, i ko njime upravlja. Mi ostali moremo slobodno u šumu. Samo nas je pari mi se na prste jedne ruke.

Lako je bilo Papundeku. On je ima cilu momčad iza sebe. A koga mi danas imamo? Kurbe ustaške su naučile od zadnjeg puta lekciju. Pa se sad skrivaju. I da oćeš pucat, nemaš u koga. Ne znaš više ko je njihov, a ko naš. Kriju se po samostanima i drže promocije, bale. I ne bojidu se ka nekad da će in ko bacit bombu. Grad više nije kontra njih, nego je za njih. I kad to znaš, kako gledat Velo misto i guštat? Kako gledat Meštra, Papundeka, Rica, dok ti sto metri od rive, u samostan veličaju Maksa Luburića i njegove koljače šta su toliko splitske mladosti pobili? Kako čitat Smoju danas? Kako gledat tu nesritnju seriju danas? Kad su u njoj naši didovi. Naša prava povijest. Dišpet. Ponos. Kad je u njoj Split koji je obožavala cila Jugoslavija, i divila se nepokorenon gradu.

Od Vardara pa do Triglava opustile bi ulice, buffeti bi se ispraznili. Ljudi su nam se divili, poštivali nas, govorili kako smo mi posebni ljudi rođeni u Split. Cilega života ponosan san šta san iz Splita. A danas me sram. I neću gledat ovi put Velo misto. Ne zbog toga što neman kad.

Neću sebi radit nasilje nad dušom. Neću sam sebe lagat, niti želin onaj osjećaj ponosa koji uvik iman kad ga gledan. Neću sebe lagat više. Jerbo ovaj grad je danas sramota. Mi smo svi njegova sramota. Svi mi šta nećemo politiku u svoju butigu. Svi mi šta nismo isprid tog nesritnog samostana sa puškama.

Reci što misliš

Lost Password