SJEĆANJA JEDNOG DJEČAKA

“Mrzin jugo, ne podnosin buru, ali volin Jerkovića Juru!”

Splitski dnevnik ponovno donosi serijal priča o hajdučkim legendama kroz sjećanja jednog dječaka koji je djetinjstvo proveo na Starom placu, a mladost na sjevernoj tribini Poljuda.

Neka te slika jednostavno opere; prvo te prođu trnci, pa je makneš, zastane ti dah; onda je bojažljivo otvoriš ponovo i emocije poput navale plime preplave ti dušu. Sve se u sekundi vrati – sve slike, djetinjstvo, i nije ti jasno da je prošlo toliko vremena, da je nestalo toliko junaka, heroja tvog djetinjstva, a da je ostalo toliko uspomena. Kao da je netko drugi bio na tvom mjestu i ti sada imaš njegove uspomene.

Moj prvi „Bili“ bio je ovaj, te veličine i na leđima je nosio broj 11 – broj mog idola, mog heroja, mog Ivice Šurjaka.

A dobio sam ga za jedan davni rođendan i sjećam se tog dana i te sreće, te malene lutkice koja je jednom dječaku značila više nego što će mom djetetu značiti ikada svi PlayStationi, sva čudesa modernog i virtualnog svijeta. Moram je sada polako otvorit, moram pazit da me dica ne vide, nije lijepo da „starog“ tako gane slika jedne obične lutke. A ko će dici objasnit da san se ja sada sitija svog starog, njegovih džepova od kaputa uvik punih onih starih karamela od lješnjaka, da san se sitija mirisa trave Starog placa i momenta kad san prvi put istrča na tu travu, sveto igralište mog djetinjstva obasjano reflektorima.

Ko će dici objasnit koliko je bilo lipo uzest ga za ruku i slušat kako objašnjava taktiku, pozicije i filozofiju baluna; ko će ikad više vratit ono vrime, one boje i onu slavu. Cili ti se život nekad svede u neku sliku, sve uspomene koje ti nešto znače svedu se u moment, fotografiju zarobljenu u vječnosti. U jedan sekund, kad bi slaga svoj život na neku policu, stavija bi Bilog na prvo i najlipše misto. Bilog, tu malenu lutku iznad koje stoje heroji mog vrimena, mog djetinjstva.

Nikad više – boli… Puno boli, ka šta boli spoznaja da nekom nikad više nećeš stisnuti ruku. Ma opet, ta me čupava lutkica u tim puminim kopačkama ispunila kao da se ništa prominilo nije i kao da me pita: „Di si mi ti mali, sjećaš me se nakon svih tih godina, sjećaš se još tog lipog vrimena kad smo imali dušu i mi lutke i vi ljudi?“

Jesan, Bili moj, dok buden disa sjećat ću se vas dvojice, a suze ću ostavit za kasnije – suze nekad pomognu kad nitko ne gleda. A vi prijatelji moji uživajte u mojim uspomenama, uspomenama jednog diteta šta ka najveću ljubav u životu ima samo jedno, a ona e zove – Hajduk.

Kapetan mog djetinjstva

Bija san mal, puno mal, tako da san se bidan mora popet na ogradu da vidin teren, a vidija bi samo desnu korner zastavicu i branku; ma nisan se da, govorili su didu njegovi da se ja ne držin rukama vengo zubima. A Plac je bija takav stadion, ima si osjećaj da igraš s njima – toliko su ti bili blizu. Luki bi jasno vidija oči i oni brk, Frfi krv na kolinu, a moji heroji, moji idoli tada su, znate, bili ljudi. Uvik vic, uvik zajebancija i uvik kad bi ko izvodija korner sa te bande meni bi se nasmija, namignija mi. U to vrime balun se igra za publiku a igrači moga Hajduka bili su marke, ali su bili i ljudi, skromni igrači velikog kluba i velikog grada.

Ja san bidan, osin šta san mora cilu utakmicu doslovno visit na ogradi jer od betonskog parapeta ništa nisan vidija, vodija i borbu sa transparentima. Na ogradu se višalo svašta, uglavnon lancune ukradene sa tiramola po Varošu oli Radunici. Ja nisan zna di je ta Radunica i parila mi se ta kala ka neko sveto misto, crikva, jer kako more naš kapetan, najveći među tin mojin Herkulima široki ramena doć iz kakve spliske kale? To je moralo bit neko veličanstveno misto, posebno i ja san bija uvjeren da se tamo nesmi ni uć tek tako. A ti lancuni su meni smetali, pa bi se uvlačija od ispod i slovka šta na njima piše a pisalo bi:

„Radunica, kala mala, velikana Juru dala; Jure Jerković – Rivera s Rive; Mrzin jugo, ne podnosin buru, ali volin Jerkovića Juru; Ide Tito priko Perkovića i pozdravlja Juru Jerkovića“.

A Jure je bija ne samo kapetan i vođa; Jure je bija čovik, jednostavan, uvik nasmijan i skroman. Juru su jednostavno svi volili, uvažavali a posebno moja zapadna tribina di su stali znalci – armeri Lavčevića, maranguni Pomgrada i batelanti, stari svit koji je zna balun u dušu i zna je ko igra, koja veličina vodi moje bijele i dirigira svakin napadon. Jure je ima finecu, fintu, zna je okrenit igrača po dva, tri puta a iza moji leđa čuli bi se uzdasi mase; čuja bi prvo ono „ajme“, pa ono „aaa“, pa bi mi uši zaglušija aplauz priko trideset iljada judi. Evo i sad mi trnci prolaze kroz ruke dok van ovo govorin.

A Jure bi na poluvremenu doša do novinara, točno ispod mene, i ja bi jasno čuja o čemu razgovaradu. Jure je bija strpljiv i fin. Tako bi odgovara da mu je uzor Ivica Hlevnjak Bukle, da je Brazil najjača momčad svita i da su tu Garrincha, Didi, Vavá, Pelé, Zagallo – ali nije onda bilo ni satelitske televizije ni YouTubea, ni TV prijenosa, da bi mu uzor moga bit ko drugi osin nji. Ma meni je ka uzor bija svaki igrač kojega na Staron placu gledan uživo i gušta bi ga slušat.

Odma bi ja to prinija didu koji bi me satima sluša posli utakmice u Kirigina šta je Jure reka i slaga bi se, govorija da je Jure pametniji od Salamuna, a ja nisan zna ko je Salamun ali san mu virova da je to neki posebno pametan čovik.

A ja san bija sritan; ja san bija najsritnije dite u Splitu i sve san zna, sve bi čuja, upija svaku njihovu besidu, a Jure bi kaživa Smoji oli Pezziju da je bija najsritniji kad bi da dugi balun u for Ivici Šurjaku, kad bi on s livog krila u punon sprintu centrira prid branku, a veliki golgeter Slaviša Žungul zabija gol. Pa bi Ivan Pavlica zajebava Peru Nadovezu, a poslin Ivica Šurjak zajebava Slavišu Žungula, da su Pere i Slaviša izgubili kosu zato šta su ih Pavlica i Šuro pogađali balunon u glavu i učinili ih slavnin golgeterima, s tin da bi Pavlica reka Peri ono šta Šuro nije govorija Slaviši: “Pere, oprosti šta san te ovin centaršuton probudija!“ A veliki farabut Pere nije mu ostaja dužan.

Jure je bija fantazist, bija je tehničar

Ajme koje san evanđelje po Juri čuja, ajme sriće. Ja, ljudi moji, nisan zna di ću prije od radosti jer me čeka put do kuće sa didon i njegovima a oni su me slušali pažljivo i u tišini ka šta se misa sluša. Ja bi bija važan, velik, ja bi nadopunjava, izmišlja, kitija a oni su samo iza svake moje stanke donosili po Toblerone, novu turu pive za nji i po dva pačića oli malog zelenog gudina, tako bi ga dida naručija.

„Za Gospu blaženu, pozlit će mu“, govorila bi šjora Vera u Kirigina, a oni bi je umukli odma: „Pusti maloga, šta se mišaš, oli se dili mukte kad brontulaš?“ I to je trajalo tako cilu tu sezonu. Moj Hajduk bija je centar svega u Splitu; po brijačnicama, buffetima, u Gage, u Holcera samo si čuja viku oli svađu a Juri se zamiralo šta je izjavija da je Slavko Luštica bija bolji trener od Ivića, da su pod njin igrali komodnije, bolje. Ivić je samo tražija disciplinu, forte, germansku forcu a Jure je bija fantazist, Jure je bija tehničar i svi su to znali pa mu niko nije zamirija. Juru su toliko volili da bi mu oprostili i da je druga Tita uvridija; Titu svaka čast, ma Jure je Jure.

Brane Oblak je bija veliki igrač. Igračina! Igra je pametan balun. Ispalo je da trči više nego cila momčad skupa, a ja san siguran da je Frfa Mužinić pritrča na svakoj utakmici više od njega. Ja san čak i broja koliko Frfa trči, ali bi se pribroja na poluvremenu, uteka bi mi barenko kilometar. Ali, Brane je trča racionalno.

Ima je jednu specijalnost, dali smo puno golova tako: Brane bi krenija u presing na protivničke obrambene igrače, ukreja bi in balun, uvatili bi ih na ritko i zabili gol. Brane je stvarno bija igrač koji je ima veliku, puno veliku ulogu u našin velikin uspjesima krajen sedandesetih godina prošloga stoljeća, ma Jure je opet sve to drža, kreira; „Jure je dava šlag na tortu“, kako bi reka moj dida.

A moj Stari plac je grmija, istok, zapad, sjever. Istok je, istina, bija najžešći, ma ja san uvik nekako vrat isteza put sjevera, ka da san zna da će jednon, kad narasten taj sjever bit konstanta najluđi, najžešći i najvjerniji navijača koje je svit ikad vidija i koji su ikad navijali za svoj klub, jer ritko ćete di na svitu vidit da se navija srcen. Za taj posal tribaju van ovakve uspomene; tribate se znat ježit kad ugledate reflektore jer ta krv u vama krv je vaši didova, očeva, sve njihove uspomene i ljubav prožmu se u tu sekundu kad izađete na tribinu i čujete huk sa sjevera, kad vidite svetu travu obasjanu svitlima i rakete u kojima gori i vaše srce. Sva ljubav ovoga svita skupi se u tu minutu i srce van se uzlupa, uspomene vas potope a grlo van se stisne. To mogu razumit samo navijači moga Hajduka, niko više.

Volin ja i njega, ma Šure je Šure

Stari Jozo bija je fakin u Bonačića, a Paško nije volija da dica vise u butigi pa bi grinta, a ja bi pisa domaći iza u skladištu i bija tih, tako da se s vrimenon navika. Uša bi samo da provjeri da ne radin kakvu štetu, a štetočina san bija, daleko od toga da nisan. „Mali, farabute, dođi vanka sekund triba te neko“, provirija je Jozo kroz vrata a ja san oprezno izaša ka miš i sta ka ukopan – prida mnon je sta sa onon svojon ricaston koson i mangupskin osmijehon Jurica Jerković. „Čujen da si žestoki navijač, a ko ti je najdraži igrač?“ pita me uz osmijeh a ja, ja san onako u šoku samo promuca: „Šure.“

Umra je od smija i pomilkija me po kosi.

Tega dana, tega miseca niko, ali baš niko, mene nije smija dirat po kosi, prat glavu, Bože sačuvaj. Mater je grintala, stari je vika a dida, moj dida se samo smija i miga bi mi iz kužine; „Nemate vi pojma ko je njega taka po kosi“, i uživa bi kako se baka znamenuje i moli krunicu da nan dragi Bog prosvitli pamet obojici, a ja san molija moga anđela čuvara da šapne Juri da se ne ljuti – volin ja i njega, ma Šure je Šure.

Eto, tako pun uspomena i emocija danas san prolazija sa Fabon kroz taj hodnik pun lipote, pun ljubavi i nisan izdrža… Znan da Fabo to razumi pa me nije ništa pita; zna kolika je ta ljubav u meni i koliko san infišan pa je samo otiša i mahnija mi s vrata, a ja…

Ja san polako, ka u crikvu, izaša na teren obasjan suncen i došle su mi suze. Plaka san ka malo dite, vidija san i opet sve – moga Pudara na branci, moga Baku kako mi maše, moga Ramba kako diže pehar, moga Frfu, moga Šuru, i vidija san njega kako se smije, moga Juru i moga dida kako razgovaraju o meni, jednon ditetu šta ima samo jednu veliku ljubav a ona se zove Hajduk.

Komentiraj