Adio, barba Jure

Najveći u našim očima

„Daj meni još jednu, i daj momcima šta će popit, vidiš da su žedni…“, rečenica je koju je izrekao najveći u našim očima.

Bilo je kasno, ili rano, zavisi iz koje perspektive se gledaju ti sitni sati pred jutro, a kad se gleda iz današnje perspektive, ući u lokal kojeg drži brat najvećeg u našim očima, i u kojem si očekivao vidjeti i njega, bilo je bezvremenski.

I da, bili smo žedni, žedni njegovih priča, žedni ogrebati se za malo povijesti, malo veličine koja nam je bila tu, nadohvat ruke.

Nije to bio neki lokal, iz današnje perspektive, bila je to opskurna birtija, tamo pod tribinama „Nadinog igrališta“ kako smo ga tad zvali. Pored košarkaške dvorane i rukometnog igrališta, na kojem se igra mali balun, a noću se ispod njegovih tribina priča samo o Hajduku.

“Mrzin jugo, ne podnosin buru, ali volin Jerkovića Juru!”

I o golu na Maracani.

„Barba Jure, a kako ste ga ono dali s 50 metara na oproštaju Pelea?“, pitali bismo Korado ili ja u određenom trenutku kad bi bilo vrijeme za to.

„Zajebajete vi mene malo, je li? Neka vas dico, guštajte“, rekao bi najveći u našim očima. Nasmijali bismo se svi skupa, a već nakon par minuta bi počela priča koju sam čuo sigurno sto puta, a i tisuću bi mi bilo malo.

I ne, nije nikad najveći u našim očima pretjerivao, tih 50 metara su nadodali drugi, on je uvijek rekao 25, njemu je istina bila dovoljna.

Bio je najveći, jer je ostao tu, među nama, na zemlji, iako je na terenu, pričaju stariji, letio kao da ne pripada tu. Ja sam odrastao uz neke druge desetke, koje su imale strašan teret naslijediti je od njega i ma koliko dobri bili, moj stari bi rekao „e, da nam je sad jedan Jure…“

A moj stari je bio talentirani junior, jedan od mnogih koji nije ispunio svoj potencijal iz puno subjektivnih i objektivnih razloga i ostale su mu samo uspomene na slavnu prošlost, a tu je negdje generacija s tom zlatnom postavom Hajduka iz sedamdesetih, i kad god bi se spomenuo neki od njih, on bi onako, po splitski rekao – dobar je on bio, ali nije mi mogao ništa. Onda bih ga ja često pitao za najvećeg u našim očima, a on bi rekao – to je drugo, njega ne računam.

Jure je Bog“, rekao bi moj stari i nastavio: „On na centru skoči ka da je košarkaš, primi na prsa balun koji mu se zalipi ka da je izdušen, a onda u doskoku, iz prve pošalje dijagonalu na 40 metara i pogodi Šurjaka na trepavicu“.

I onda se priča nastavlja – stari je jedan od onih kojemu je spomenuti Aćimovića otprilike kao staviti crvenu krpu pred bika u koridi. „Ma zamisli ti idiota, i zamisli ti kakva je to zemlja bila, imaš Juru Jerkovića, a stavljaš u reprezentaciju nekog Aćimovića.“. A kakav je bija taj Aćimović, pitam ja?

„A šta ću ti reć – bija je on neloš, ali to je ka da staviš Čuturu umisto Kukoča, je li ti sad jasnije? Ali jebiga, on je igra u Zvezdi.“

Pitao sam ja Juru i za to, on bi baš svaki put samo rekao „Ma pusti to.“

Rekao bi isto i kad bi mu spomenuo tadašnjeg Hajduka, jednostavno nije bilo gorčine u njemu, ili ju je jako dobro krio. Vidio bih tugu u njegovom oku kad bismo pričali o nekim stvarima u Hajduku, ali nikad ni jednu ružnu riječ nije rekao o svemu tome što mu se događalo u životu, jednostavno nije bio takav.

Tugu koju danas osjećamo svi mi kojima je on bio najveći je teško opisati, i jedino što možemo je obećati da ćemo učiniti sve da Hajduk koji ostaje vječno bude dostojan veličine najvećeg u našim očima.

Komentiraj