PROHUJALO S ARIJOM

20 000 milja pod bankom

Televiziju rijetko gledam, ali kad odlučim izgubit malo vrimena, prebacim na TLC. Sve znam… TLC je sve ono šta ne valja s današnjom televizijom, ali postoje dva razloga zašto to sebi radim. Imam dva pasa koji se bore sa separacijskom anksioznošću i svaki put mi ih je teško ostavit same. U nastojanju da im olakšam to vrime odvojenosti, morala sam pronać neki način da im ostavim dojam ka da nikad nisam ni otišla. TLC je ispunia dovoljno kriterija – glasan je i dramatičan. Drugi razlog su oni dani u misecu kad se osjećam jadno i nikakvo. Tada upalim TLC i nakon prvog bloka reklama mi bude lakše. Samo se nježno zagrlim, pomazim po čupici i kažem: “Dobro je, Aira. Nisi još došla do toga da ideš u shopping gola, nisi odrasla u poligamnoj familiji, ne privlače te vešte sa zilijun cirkona i ne vičeš ‘bling, bling’ dok kupuješ robu. A sad diži dupe i izvedi pase.”

Nedavno sam naletila na emisiju “Najškrtije škrtice”. Zanimalo me kako ti ljudi troše minimalno love za život i uspiju štedit jer ja to već pokušavam neko vrime i ne ide mi. Jedino šta sam uštedila je vrime provedeno ispred zida plača, skužajte, bankomata. Strah me je i proć kraj njega.

Dakle, priča jedne škrtice ide otprilike ovako. Ima jednu žarulju u kući koju prenosi iz sobe u sobu. Kuva u istoj vodi sve dok ta voda valjda ne ispari. Prilikom tuširanja voda može teć samo dvi minute, a potrošnju ostalih ukućana kontrolira tako da je u banju postavila baby monitor pa kad pretjeraju viče iz kužine “Gasi, gasi!”. Lazanje “peče” u mašini za sude. Naravno, da ne bude dodatnih troškova, oko lazanja je stavila i par teća da se usput operu. Da, i ja se još čudim. Jedva napisah ovu rečenicu jer mi nikako nema smisla, ali tako je, kako je. I za kraj, Tv se mora ugasit kad dođu reklame. Ne znam kako znaju kad su prošle, valjda broje sekunde dok side u mraku jer je ona jedina žarulja, igrom slučaja, u WC-u.

Pogledam nju, pogledam sebe. Vratila sam se mislima par godina unazad kad sam ušla u banku tražit da mi otvore minus. Provela sam tamo pola sata šta je bilo:
a) više nego dovoljno da ljudi poput mene uspiju glupost pretvorit u super ideju i
b) vječnost za sudjelovat u razgovoru koji ne razumiš jer druga strana priča nekim nepoznatim jezikom.

Brzinom svjetlosti se taj naš “dijalog” pretvoria u monolog i posta razlog upale mojih vratnih mišića od klimanja glavom “Sve mi je jasno.” I stvarno, sve mi je bilo jasno kao dan i to onaj kad sam dobila račun za vodu od 600kn za jedan misec. Kako sam to uspila stvarno nemam pojma. Vodu slabo pijem iako uvik žugam kako moram počet pit bar 2L dnevno. Nemam ni polja da ga zalijem. Kupam se redovito… u tušu, a ne bazenu.

Pogledam nju, pogledam sebe još jednom. Umisto da sakrijem sve kartice, ja napravim PayPal. Bože moj! Zašto? Jer je na eBayu sve jeftinije. I šta se dogodi? Za vrime PMS-a, duševne rastrojenosti i inih sličnih st(r)anja, ležeći na kauču i ispijajući čaj s dz ruma, promatram kako novci nestaju brže od dima netom zapaljene cigare. Svaki put dobijem inspiraciju za žalopojku koja me čeka zajedno s listićem o stanju na računu iz bankomata. “Ma jebeš žalopojke”, rečem tada, “vrime je za odu eBayju!!!”.

Jedino šta sam ja napravila do sada je to da sam prešla na škiju i počela više kuvat doma pa nosim tećice okolo sa sobom. U početku imala neke sitnije probleme koji su rezultirali dodatnim troškovima – znala bi zaboravit tećicu, a jednom sam u žurbi zamotala hrenovke u tijestu u WC papir jer mi je ponestalo papirnatih ručnika. Problem je nasta kad sam skužila da papir miriše na breskvu. Mogu svašta pojest, ali hrenovku s mirisom breskve ne mogu progutat.

Sve u svemu uspila sam tako nešto love uštedit, ali onda mi se dogodi Svemir. Čim osjeti da isplivavam na površinu, pošalje mi pauka da mi digne auto, stjenice da me napadnu, PMS da pokvarim laptop i pasa da mi pojede patiku.

Pogledam nju, pogledam sebe posljednji put. Nisam sigurna jesam li je vidila da se ijednom nasmijala. Sa svom tom ušteđenom lovom, nadrkana sidi u mraku dok je muž moli da mu pusti još malo vode da sapere sapunicu sa sebe.

Odjednom, zavolim svoj život na 20 000 milja pod bankom još više – jer, ako ništa drugo, smijem se. Smijem se jer me svaka ta kuna u minusu zapravo dovela do plusa – nisam nikad bila gladna ni žedna i vidila sam svita. Ruku na takuin, smijem se ponekad da ne bi plakala i to onda kad moram platit posljedice svog nemara i gluposti.

Međutim, jedno znam – osim da bi trebala prestat gledat TLC jer će mi KOEFIcijent inteligencije postat jednak minusu na računu – bolje bit u minusu u NY nego u plusu na kućicama na rivi. Sve je stvar u tome iz koje perspektive gledaš na stvari.

Sićam se kad sam se prije par godina vraćala doma iz Zagreba – gladna i bez love. Zvala sam staru da je pitam ima li šta za jest. “Naravno da ima. Vani sam, ali sve ti je na stolu. Pogledaj i u frižider”, brzinski je rekla. Došla sam doma, a na stolu dva reda čokolade i šteka duvana. U frižideru, ka i u svakoj hrvatskoj kući, dvi tegle maslaca od kikirikija i dva jogurta (jednom isteka rok). Kad sam sve to vidila postalo mi je jasno zašto je ona mršava, a ja… ja imam teške kosti.

Komentiraj