Kolumna

Božićna ispovid

Badnjak smo u Split dočekali u kratke rukave. Deboto je litnji đir, i ženskice su u laganin veštama, šta te uvik dovede na isto misto i na isti kantun u “Vjeke” da sedneš ako štekat radi, jerbo teta Vanja drži da se praznicima triba odmorit i da nije sve u novcima, i ja je podržajen u temu.

Zato me uvik straj oće li me zateć prazan štekat, a ja na drugo misto nisan navika, pa grintan jer ne moren priko novin gledat najlipje žene na svitu i u najnoviju modu obučene naše cure, naše Splićanke.

Oko ovoga šta se događa sa vrimenon ozbiljno su u sukobu znanstvenici, pola ih tvrdi da smo spizdili zemlju i da se zagrijala našon krivicon, da ne pazimo i da nas nije bilo briga šta smo sve ispuštali u ariju, evo ja prvi, pušin ka turčin i jebe me se za planet kad vozin na dizelu umisto na ekološka goriva.

Dalmatinci slabo i gotovo ništa ne drže do globalnih pojava, svaka barufa oli zapaljen kontejner, svaka firma oli tvornica šta se ugasi i odma protesti, odma barikade, pale se kontejneri leva – leva i jebe se koga šta se tin činon uništava ozon i činidu se rupe.

U Split je važnije da si udarija policjota kod demonštracjuna nego šta si zapalija gume i učinija nepovratnu štetu globalnih razmjera koja će dišvogat planet.

Drugi znanstvenici tvrde da su sve to pizdarije i da se naša zemlja nalazi u elipsi na dugogodišnjen putovanju oko sunca te da smo sad njemu najbliže šta dovodi do ovi čudni pojava, do lita za krepat na četrdeset u ladu, i Božića u kojen ženskice u Split šetadu u mini suknje i čizmice. A i za te znanstvenike, Split jema svoje mišljenje, ka šta ga jema o svemu.

Poznato je u Split da su znanstvenici pizde i najveći redikuli, da samo straše jadne ljude, a zapravo nisu izumislili ništa još od penicilina. Eto na primjer ja, kazat će van Splićanin na rivi i skinit “cvike”, ja san jučer izmislija kako ne radit ništa, a uvik imat za kavu i za nove očale i robu. I ni kartice u novine, ni intervju na radio, a cili svit bi osta zatečen mojin izumom u koji je uključena mater penzioner i kartica banke.

Ja, kaže on, ja bi potuka sve te znanstvenike do nogu, zajebat banku pa ko to more, zajebat sistem i izvuć in pare to triba znat i izmislit, a ne ozonske rupe i pizdarije, prodat didovo polje i lipo živit u današnja vrimena je ravno otkriću nuklearne fuzije. Ja, a govori on, san pametan i pripametan za bilo koji posa i ispo časti mi je radit ka konobar, a znanstveno san izmislija da se more lipo živit i bez rada i bez truda.

Ja da vodin ovu zemlju, sve bi cvalo. Ja da san prežidente oli premijer, niko ništa ne bi radija, a živilo bi se ka bubrig u loju. Ma koji Milanović, koja Kitarović, koji Škoro, da Ja se popnen na tu funkciju zemlja bi procvala. Niko ništa ne bi radija, samo bi frajali i afitavali apartmane.

I tako dok uzdišeš na rivi i gledaš te redikule šta in je ćaća ostavija nekretninu pa je afitaju i misle da su najpametniji na svitu, tu promenadu najnovije i ultima mode, sitiš se da triba obavit nike stvari koje su bitne i važne o Božiću, a i čuvaju tradiciju bez koje bi bili za kurac, a ne narod.

Tradicija u Split je o Božiću osin šta se zadužiš do idućega, se i ispovid u crikvu, jerbo ako te na polnoćku vidu kako sidiš dok oni skrušeno čekaju red za hostiju moreš najebat od ćakula iza crikve. A kako si veliki grišnik i kako ti nima pomoći tako taj trud biva sve veći i sve teži.

Ja mislin da bi u crikve tribalo pod hitno uvest misto za pušače, jerbo čovik dvi ure dok traje misa nema komoda, ne more se okrenit, a kamo li učinit koju užancu i to te inkomoda, to te čini nervožastin atroke šta si pun grija i čekaš kad će ti kampanel od crikve past na glavu.

Čudo su ti lipuškasti i mladi popi u Dalmaciju.

Danas je prestiž, danas si preženca ako ideš za fratra i to mora bit da vuče od stari vrimena jer se ženskice zajube u svakog mladog svećenika. Pogledajte u bilo koje misto u Dalmaciji koje ima mladog fratra kako su crikve pune ženskica ma i oni malo stariji dama.

Pobožno se sluša misa i uzdiše. Kako je lip, kako je šesan, kako je samo pametan, govori ka Salamun. Nikad san jubomoran, priznajen, falija san struku i kajen se, pošto san lip ka slika moga san lipo živit i guštat boga svoga. Dobra plaća, dobra spiza, ne radiš ništa nego samo držiš govorancije, a pizde ka salate.

Gledan ga kako su se ženskice sjatile kraj njega i priznajen ljubomoran san. Ja, Titov pionir ljubomoran sa na mladog fratra. Jer mi se pari da u moja vrimena ženskice se nisu toliko lipile na fratre. Bili su to uglavnon momci iz zaleđa Splita, onako malo betežni, šta bi ih jadne matere dale u sjemeništa da se spase od mižerije. I ti i takvi su sad manekeni, prežence, curice se vrte oko njih i oni su ka naši idoli osandesetih, rock zvizde. Ne razumin ovo vrime. Dišperan san i ne mogu ga svatit.

Tako san uliza u tin razmišljanjima da se ispovidin za sve grije šta san ih počinija prošlu godinu. Ja san veliki grišnik, ka komunista, a ti nisu baš dobro došli u crikve danas.

Odma s vrata dočeka te meni gruba rečenica, jerbo čitan upute šta stoje na vratima da ne bi šta falija u procesu, a to uvik naljuti onega šta te ispovida pa ti odma odriže deset očenaša u startu jerbo nisi naučija osnovne stvari.

Kad si se zadnji put ispovidija?

A šta ja znan! Ja ne znan ko mi glavu nosi, ne znan šta san ima za obid, a ne kad san se zadnji put ispovidija. I sad drćen, sad se mirkamo i molin Svetoga Antu da je koji mladi fratar koji će me barenko malo razumit, a ne ka oni stari od zadnjeg puta šta me potra i bez pokore i bez ispovidi, a pokarali smo se oko Druga Tita jerbo san ja skrušeno reka da san psova Boga, a on meni da koji kurac nisan opsova Tita kad mi dođe, a ne dragoga Boga.

Tu je meni pa mrak na oči jerbo ja ne dan na najvećeg sina, i dobro se nismo uvatili za vrat da nije bilo dosta masivne drvene pregrade.

Počeja san tiho i u straju.

Grišija san velečasni bludno, i sta. Sta san i mirkan ga šta će reć na to, oćemo li u detalje ili će mi držat prodike kako ozbiljan čovik mora imat kontrolu i vlast nad sebon pa mi odrizat trideset Očenaša i trideset Zdravo Marija. Ništa. Ni riči. Razumi me jerbo je muškić i mlad je i odma je priša priko te vruće teme, a ja nisan bija načistu ko je koga zajeba, on mene šta nisan reka ništa pa se to upino važi, ili ja njega šta nisan reka ništa, a on će mi opet oprostit grije kako je red.

Kad san reka oti najteži grij sad je sve drugo pizdarija, pa san vas sritan odma na dugo i na široko kako san kreja, laga i beštima, skida svece i strile sa neba, kako san se ruga svemu i svima i kako san se jebava mater i ovoj državi i ko je izmislija, vadija ženi pineze iz takuina i susidu probušija gumu jerbo parkira na moje misto. Moj velečasni, skrušeno san mu reka, ja ti ovu zemlju ne mogu smislit, ja san ti dite Jugoslavije i ova tvoja Hrvatska mi baš ide na kurac.

I taman kad san u jednon dahu sve to izgovorija i sav sritan tija poć, sitija san se jednog teškog grija, a i sam nisan na čisto je li grij pa san ga odlučija primučat, a kako se naša mladi fratar moga san i njega reć, kad san već tot, da mi duša bude mirna i da vas teret bacin sa leđa.

Ja velečasni, kontra san biskupi šta se mišaju u politiku i kontra crkve šta se miša u sve di ne bi tribala, a zaboravila je na načela, zaboravila je na Krista i zaboravila je na sirotinju.

Reka mi je da zna i da me čita i uglavnon da me podržava, da isto mislimo.

Sad san se ozbiljno zabriga jer san stvorija red do vrata crikve i zamolija san ga da skratimo jerbo će me izist kad izađen, ma je on meni reka da šta da mi mora nike stvari objasnit.

I objasnija mi je i zasramija me ka niko odavno.

Sve mi je ispripovidija. Kako se oni mladi fratri boridu svaki dan i hrane gladne, priko “Caritasa” i svoje župe organiziraju kužine i samoposluge za potrebite, kako drže do stari i nemoćni i obilaze ih, daju in nadu i likarije, priča mi je kako organiziraju mlade i volontiraju, pomažu i tiradu mladost da činidu, da radu u korist zajednice.

Sve mi je reka kako me podržava i kako isto mislimo, kako se Crkva ne triba i ne smi mišat u politiku i kako moradu imat najmanje jerbo in najmanje i triba. Kako moraju kritizirat, vikat, prozivat, ma to mediji uvik pokažu drugačije. Nikad mladost Crkve koja se bori protiv te starosti šta još živi u straju od komunista nije izašla u novine, nikad sve dobro šta oni naprave vengo uvik neku rič od nekog starog i prolupalog svećenika izvuku i stave je ka da je to stav cile Crkve.

Crkva mora pratit našega Papu Franju i mi mladi svećenici ga razumimo i podržavamo, mislimo da ga je sam Bog posla da svoju Crkvu pokaže u pravon svitlu i vrati joj vjerodostojnost, vrati ljude svojoj Crkvi i viru u njen mladi kler koji ga prati i nastoji živit po njegovin načelima.

Taj mladi fratar iz Slavonije me zasramija i nisan zna šta više da mu kažen. Ja komunist, u ispovidaonici naša san većega komunista od mene, samo komunista koji radi za ljude više nego ću ja ikad. Koji hrani i čuva beskućnike, koji cili dan samo misli na sirotinju.

Na kraju smo otvorili vrata i dali jedan drugome ruku. Misa je bila deboto gotova, a trideset ljudi šta je čekalo ispovid u sebi mi je jebalo mater usrid Crikve. I gledali su me ka velikog grišnika koji ih je zajeba i cili Badnjak rezervira tu postaju samo za sebe, ka da nema obični dana.

Kada su griji manji, a danas su veći.

Izaša san sav smeten i zapalija san španjulet.

Od sad ću ić svaku misu. I tražit ću tog mladog fratra da se ljudski ispričamo i da mi objasni šta falijen i u čemu san u krivu.

A ako naletin na onega staroga još boje, lipo ćemo se išvogat, iskarat i opet ću bit zadovoljan. Prvo jerbo san zaštitija svog Maršala, koji je bija samo čovik, a bit čovik pari mi se da je teže bit nego bit svećenik.

Nije danas bit to lako, bit čovik, a bit svećenik.

 

***Stavovi koji su izneseni u kolumnama i komentarima su osobni stavovi autora te ne odražavaju nužno stav redakcije portala Splitski dnevnik***

Komentiraj