Kolumna

Klaun koji je puva balune

Sidimo na šanku i pušimo. Ćuvitari u trajektu znaju da je obiteljski čovik koji radi posa koji radi. Prijatelji smo.

Ne triba me nasmijavat. To traže dica u trajektu koja ga pripoznaju. Barba Ćubi, a on se raznježi i postane onaj Ćubi s televizije, onaj s televizije na kojeg su dica navikla da je Ćubi – Čubi s tvrdin č, a ja san uvik mislija da je s mekin, jer je bija takav čovik meka srca, pa nekako uvik misliš da ga tribaš oslovljavat meko.

Za Šoltu je uvik gužva i on je u centru pažnje. Na šanku je pisma, uvik se neko ženi ili odlazi u vojsku. Jebaji ga, takve su te partence za škoj i uvik mi je bilo čudno da on nije u toj tiradi, kakofoniji života da razveseli, da da oni šug kakvi gledamo na televiziju, di cure plešu, one šta su in noge do šanka i oni bivši Smogovci šta se sramote, i sebe i nas.

Dođu mi ko Jajo na Trgu za doček.

Uvik se sitin onog grafita: “Džoni vrati se, Jajo nas jebe”. Tako me i ti Smogovci rastuže, šta rade od sebe ka i Ćubi s njima.

Neću grišit dušu, nikad mi nije lega. Moja je komedija završila s Maratoncima, iza Tesne Kože sve je bija kurac. Ali ko san ja da sudin? Ljudi od toga žive, a u ovoj usranoj zemlji ne radiš, ne stvaraš, ne kreiraš, nego živiš kako znaš i umiš.

Kad su dica otišla, onako umoran reka mi je da će bevandu i bilo mi ga je ža, ka onog klauna koji dolazi na rođendane pa puše balune. I stavit ću naslov ovog teksta “Klaun koji je puva balune”, jer kad si za cili svit klaun, jebe se koga kad skineš šminku, crveni nos i periku, šta se događa u tvojoj duši, u onom vagonu di su klauni iza predstave.

I tako su se ljudi oprostili od njega, otiša je klaun, na naslovnice su mu stavili crveni nos i svi su uvjereni kako je baš on falija na nebu Smoji, Roku, Popu, da in dođe klaun sa crvenin noson, i kako smo svi izgubili klauna, cirkusanta.

Otiša je čovik, koji nas je nasmijava, živija da budemo nasmijani. Sta je na šanku ka šta stoje svi ljudi.

I nakon puno godina, a književnoj večeri u Splitu (čuj mene. književnoj večeri u Splitu), taj isti Ćubi, znate onaj klaun, jednoj od najnepriznatijih, a najboljih pjesnikinja u Splitu održi govor o Solženjicinu, Baudelaireu, Tinu, Lovcu u žitu. Pjesnikinji koja će kad-tad ući u čitanke.

Elokventan, načitan.

Sidimo na katrigi u bolnici, “Svi će me pantit ka klauna”, kaže mi. U tin momentima ti prođe cili život isprid očiju.

I moga je, jerbo je to ljudski, zadnje momente bit samo čovik, priplašen, sam, bez ikoga svog, a on je odabra bit Ćubi. Sestrama u dežurstvu, ljudima šta umiru, dici šta su sama na neurologiji. Moga je, šta je ljudski, bit običan Damir i na odjelu ne bit Ćubi.

On je izabra baš to bit, jebate.

Kaza mi je Duje s neurologije: “Znaš ko mi je doša u sobu?”

A biće Olmo, oli Dida Mraz.

“Ma jebo njih, u sobi mi je bija Ćubi”.

Komentiraj