kolumna

UDJEL ĐAVLA Ne smetaju ti, Splite, pederi kad nose eure

Sjeli smo u malu teplu tavernu podno ure. Vruće je i deboto će podne. Ladna bira i ta dva draga čovika u kantunu, di ćeš lipše popodne prije posla.

Naručujen kavu jerbo san se tek diga, a njih dva u crne motorističke jakne. Smiju se. Ljubimo se ka stari prijatelji šta i jesmo, dok me mulac konobar mirka sa šanka. Hansa i Jurgena znan pari mi se sto godina. U Split dolaze svako lito i već dobro govore hrvatski. Čim se ulize u lito morete čut dva teška motora šta grme niz Dalmatinu. Hans ostavi svoje novine i redakciju, Jurgen svoje pacijente i pod teškin, masivnin oklopima, spuste se na Rivu.

Dočin ugase motore eto ih na Pjacu. Zvone mobiteli, javljaju svima da su došli. Hans diže biru i okupljenima drži govor na njemački. “Ovi ode”, govori i pokazuje na me, “Ovi ovod je najveći ambasador turizma u Split”.

Ko zna koliko je mali furešti rasijani po svitu i nikad nećedu znat da jin je pape konobar iz Splita. Smijemo se. Niman više pinez za fraje, niman ni za po danu, a kamoli za po noći, a i stari se. Produži li se ova mižerija eto mene gori kod vas, pisat ću sa Hanson priče za lokalni mu list, oli ću ka mona držat sviću Jurgenu dok operira. Nazdravljadu tome i zovu konobara. Mali je ćutija dobru manču pa zunzi oko nas i nosi ladne bire.

Vruće je ka u paklu. U Split lito ne dođe, u Split lito bane priko noći. U deset uri sinoć san bija u jaketu, jutros san u šlape i kratke gaće. Teška sparina, a Pjaca puna svita. Furešti se slikaju i traže lad, traže restorane, taverne, đelate. Konobari pušu, vrte se oko gosti, i cili taj cirkus trajat će do prve kiše.

Guštan ih slušat i gledat. Hans i Jurgen puno su mi više od obični gostiju. Ta dva arlekina prijatelji su koji zovu usrid zime i pitaju šta radin, ima li svita, kako stoji Hajduk?

Ako ste dugo u vezi morete pripoznat ljude kad su van slični. Takvi ljudi ne drže se za ruke niti pod svićama razminjuju nježnosti, takvi su i nji dva, reka bi čovik da se ne podnose, a opet, u svakoj gesti vidiš da se vole. Ljubav je to, i ja je od početka, od kad ih znan – podržavan. Zna san odma i prije deset godin kad su prvi put došli, oduševljeni gradon, judima, da su par, a ne prijatelji, i nikad mi to nije smetalo, ni onda, a bogami ni sad. Ko san ja da zamiran i sudin? Posebno takvim ljudima koji žive za doć u Split? Pari mi se da vole više moj grad nego puno Splićani, i kad god dođu samo šta ne plaču od sriće.

Hans ispod jakete nosi dres Hajduka.

“Toliko ste dobri i ljubazni da me sram”, govori Hans i fali spizu, fali konobare, fali Šefa.

Na pijatu marendaju gavune, bokun maslinovog uja i botilja vina. Piju biru pa nazdrave Pošipon. Koji čudan svit, a ja san još na kavi. Konobar donosi pome. “Maši se”, govori mi Jurgen i punin ustima priča šta se dogodilo.

Čuli su da je u Split Pride, bilo in je drago, a kako nisu od veliki revolucija i promina svita, samo su došli podržat da se mogu kurčit u Hamburg u koji su tolerantni i veliki grad zajubljeni. U Split.

Ono malo uplašene dice šta se skupilo čuvalo je par ijada policjoti, iz butige u kojoj su maloprije vazeli spizu sad ih je gledala nika namrgođena cura. U buffet di su popili biru, i di su in se konobari klanjali, tukli se koji će ih poslužit, sad su i mrko gledali i kamarjeri gosti, a bogami i oni šta su in ostavili lipu manču.

Hansu nije jasno šta se prominilo u oti par minuti i nije mu jasno da ljudi koji ih znaju, ljudi koji su do sad bili tako dobri i uslužni prema njima dvojici i njihovin eurima, danas ih nastoje zaobić, a kako dobro razume i šta je “pička materina i šta je mater pederska” nije in baš jasno od kud tolika promina? Pa i sinoć su bili pederi ka i danas, i isti su konobari pili sa njima i još ih častili?

Konobari s kojima su zagrljeni pivali sad bi ih tukli.

Jedna korpulentna mlada dama u pratnji tri mulca opsovala je gore od kočijaša. Zajapurila se i energično maše rukan.

“Pička van materina pederska! Oćete dicu usvajat, kurbini sinovi!”

Mladi i stasiti policjot je udaljava od štekata.

“Ja to Ive ne razumin, dolazi van cili svit, klanjate se svima, pederima, crnin, žutin, na Ultru van dolaze cile zajednice iz mog Hamburga, lezbača i nikome ne smetadu, jube se javno, a vi zbrajate račun, oštrite olovke i trljate ruke. Prošlo lito u porat van je bija kruzer sa dvi iljade swingera, muški van šetaju gradon ruku pod ruku, a cure traže domaće cure za ljubav. Ljubav cilog svita poklonila se gradu koji sve prima otvorena srca i otvorena, tolerantna mišljenja, jerbo van sezona ne traje dugo, a pineze triba uzet i ja to razumin. Ja znan da ste uništili privredu i da van je to sve od čega živite. Zato mi je drago potrošit jerbo me čeka opet sivilo Hamburga, ni sunca ni miseca, objasni mi koji je vrag uša danas u te ljude?”

Mučin i točin. Konobari stoje sa strane i gledaju nas ka tri beštije. Nugodno mi je, jerbo Hans dobro razumi šta govore, a mi razgovaramo utiho da nas ne čuju. Tija san in reć sve, koliko je ovo zapravo jedan zatucan i licemjeran grad, koliko smo jadni i mali, koliko savijene kičme klanjamo se euru i guzice bi dali za dobru manču, a u sebi in jebemo mater svima i sve bi i tako bogate potirali iz grada.

I koliko nas jebe to šta oni mogu iz jebene Kine u Split, a mi ne moremo do Brača i poslali bi ih sve najrađe u tri pizde materine. Tija san in reć koliko saginjemo kičmu i guzice za eure, koliko se po gradu klanja pederima, nose in se borše, pere šporke lancune i sve uz uslužan osmijeh – dok ne plate i odu.

A onda in iza leđa jebu mater pedersku. Kad se naplate.

Tija san in reć, ali nisan. Jedan obični mali konobar kojeg vole i koji nije takav, jedan konobar koji in je pokaza Split, svu njegovu lipotu i dostojanstvo, jedan njihov istinski prijatelj učinija je odavno da zavole moj grad i da shvate da postoji pravi Split, onaj kojeg cijene i vole, a to šta postoji onaj drugi, licemjerni, homofobni, zatucani, a boga ti pari da i oni u Hamburg nemaju istih debila.

Zato san samo odmahnija rukon i naručija turu.

Jebeš to. Idemo pit i idemo do ekipe na Cetinu ladit noge i pive. Danas je vruće, a kad je tako vruće uskuva krv jebiga. To ti je moj Hans temperament, onaj južnjački, onaj kojemu se diviš kad ulizeš na stadion na Poljud. Sad bi ti oči izvadili, a do po ure će te ljubit i grlit, i naravno – uzest ti eure. Smijemo se. Razumili smo se dobro. Svit je svugdi isti, mal, zatucan i pohlepan. Teško je danas nać ljude tako široke duše i srca, teško je nać ljude danas koji se jebe šta ko radi u svoja četiri zida ako si čovik.

A ova dva stara klipana to jesu. I ja to znan, i meni je to dosta. Svake godine skupe u Hamburg i kupe koji aparat za bolnicu u Split. Svake godine. I triba bi ih dočekat proteštat, a ne boce, bokseri i beštimje.

Jebiga, izgleda da nikad nećemo naučit.

Hans se nasmija i na šank platija račun. Obojici konobara ostavija je po pedeset eura manče. Obojica su skočila i otvaraju mu vrata, nadaju se da će in opet doć. Oni manji stoji za šankom i grize usne. Zbog svojega je bisa izgubija lipu manču.

Jedan mi na izlazu dobacuje da in doveden pedere opet.

“Mali, znaš da ta dva pedera govore hrvatski?”
“Šta razumili su sve?”
“Jesu miki!”
“A zašto su nan ostavili toliku manču?”

Jer su gospoda sinko, velika gospoda, a to vas dva tek tribate naučit bit.

Izašli smo vanka i prošli priko Pjace. Na Pjaci se vijorila zastava u duginin bojama.

Komentiraj