Kolumna

UDJEL ĐAVLA Nisan ja ničija sluškinja!

“Nisan ja tvoja sluškinja!”

Tu rečenicu jako dobro zna svako muško u Dalmaciji. Da me bolje razumite uz tu rečenicu ide i druga, a ta glasi: “Dvi, ma šta ja govorin, tri žene da kupe i čiste za tebon bilo bi malo!”.

Još i dan danas ako se kalate u grad kroz ponistre morete čut kako baren jedna žena viče ove dvi rečenice, uz koje obavezno ide: “Ti si jedan običan šporkačun, i dobro je meni moja mater govorila za koga se ja udajen!”

More bit da me sad razumite, jer je moje i vaše ditinjstvo u Split obilježeno ovakvon vikon i ovakvin rečenicama, a to se, razumi se, prinosi sa kolina na kolino. Jesi muško dite, mater na tebe viče da si neredan, jesi muško, na tebe viče žena, oli punica, oli sestra. I te lipe naše beside i naša vika odredile su naš život, ali i misto na svitu.

Za muško se zna di mu je misto, a svaka žena zna da će se muški u Split, bili oni dica oli zrili ljudi, pokunjit i pokorit toj sili, jer je svaka žena žrtva, i to se zna. Žrtva nas šporkačuna šta ne znaju skupit iza sebe, šta šporku robu bacaju di stignu, šta kad se operu banj pari da je bomba pala, a da ne govorimo o spizi koje ima svugdi samo ne na stolu.

“Ženo moja, ja ti iman tri muška”, najčešći je razgovor u Split, “Ja iman dva, ali oni moj je toliko neredan da mi pari ka da iman tri, ka i ti”, odgovor je najčešći. I tako se uz kavu uglavnon jada o nama muškima, kako smo šporki, kako nemamo osjećaja i kako smo gori nego dica.

“Dicu baren povučen za uvo i naučin redu, a ko če onoga staroga tovara naučit reda?”

“Biće ga mater doma naučila redu, zato ti i je takav”, odma skaču istomišljenice, i ti to lipo slušaš dok piješ kavu do njih i bude ti nekako lipo. Jer oduvik je to bija takvi grad, mi se muški pušemo i nikad nećemo priznat da smo doma manji od makova zrna, ali naše žene to znaju, pa nas puste da se falimo sasvin sigurne da ćeš in doma platit. Čin skineš postole već će ti kroz balkon.

“Jerbo nisan ja tvoja sluškinja!”

I ta rič “sluškinja” nikad nije imala svoje puno značenje, ka šta puno riči u Split nemaju puno značenje, nego preneseno. A baš ta rič koja je oduvik bila gruba i ponižavajuća za ženu duperala se uvik i oduvik samo zbog toga da onaj na kojega se viče pogne glavu i šuti.

Jerbo se ženu uvik i oduvik poštivalo, njen trud i balancu koju radi u kući, a naše žene držale su uvik i držat će uvik sve kantune po kući, i to van je tako u Dalmaciji. Moremo mi pizdit šta oćemo, ali kad dođemo doma, a dočeka nas vika, najbolje je pognit glavu i složit se kako nije ona ničija sluškinja i provat šta manje mrvit jerbo je tek usisala kuću.

Nisu samo muški u Split oduvik znali da je to “sluškinja” kad žena popizdi više preneseno značenje i da nije to tako, već su to oduvik znale i naše žene. Ženu se poštiva i ženu se fali, jerbo nije lako imat dva muška, a kamo li tri, ako računate ono najstarije dite koje je najgore i najviše radi problema.

I baš zbog toga šta se to “sluškinja” uvik duperalo više zbog dojma, nego zbog toga što se ona tako osjeća, danas me zabolilo kad san vidija naše žene šta su zamotane prošetale gradskin ulicama. Jerbo se prominilo vrime i pari mi se da to “sluškinja” više nije iz one naše fine dalmatinske tradicije, nego ta rič postaje gruba, puno gruba.

Pratija san kako u tišini idu priko Bosanske i Marmontove i kroz Ilića prolaz na Pjacu i nisan se ćutija onako lipo ka šta se čovik ćuti kad kroz tuđu ponistru čuje ono naše: “Nisan ti ja sluškinja!”

Taj ulični performans koje su napravile “Domine”, inače žene šta godinama upozoravaju na grubo kršenje ženskih prava, bija je i jest nešto šta se tribalo podržat i o temu dobro razmislit. Jerbo naše žene nikad nisu bile, niti će bit žene koje isključivo služe da bi rađali dicu i živile u ropstvu. Patrijarhatu iz kojeg ih je davno izvuka socijalizam i da in dignitet, da in “svoj dinar” i da in radno misto, jednako ka i svakon muškom. Naše žene oduvik su bile ponosne i oduvik su znale da iza njih, ma koliko bili nikakvi, šporkačuni i linčine, stoje njihovi muški.

I to me zabolilo kad san gleda te žene kako upozoravaju. Upozoravaju da nam grad, društvo, odgoj i zemlja idu di ne triba. Da nam dicu uče da je žena drugotna, da služi za rasplod i da ne more imat ista prava ka i muški. I to ih uče najgori među nama, nazadni, zatvoreni u svoje hramove iz kojih svako malo sipaju otrov prema ženama. Da svaka neudata žena rodi, bilo bi samo ovu godinu milijun novih Hrvata, najnovija je budalaština iz njihove kužine.

A meni se srce stislo.

U kakvon to ja vrimenu živin kad žena mora izać iz kužine da bi upozorila sve muške da ona nije njihova sluškinja? U moje vrime to nikad nije tribalo ić van kužine. Jerbo se to znalo. A danas se to više ne zna. I zbog toga triba upozoravat i triba vikat, triba izlazit na ulice i stajat uz naše žene. Da vide majmuni da naše žene nisu sluškinje, niti će ikad bit. Da naše žene nisu za rasplod, nego za ljubav i da naše žene nisu da rađaju dicu, nego da iz ljubavi ih donose na svit.

Neka vide da naše žene nisu sluškinje, ka šta su one jadne njihove u njihovin hramovima, nego su ponosne žene koje jednako vride i jednako rade, muče se i pate ka i svi mi muški šporkačuni. I tek kad stanemo uz njih, naša dica će znat šta je mater, šta je sestra i znat će kako se triba odnosit prema curi, budućoj ženi. Jedino tako moremo i ka društvo naprid. Sve drugo vodi nas u mrak, mrak u kojen će žene morat same se borit za svoja prava, a tada nas sve more bit sramota, nas muške, šta smo to dopustili. Jer niti jedna žena nije, niti triba bit ničija sluškinja.

Osim onoj trojici koja bi bez nje odali po svitu ka arlekini.

Komentiraj