Kolumna

UDJEL ĐAVLA Nismo imali ništa, a imali smo sve

Kupimo kartu do prošlosti, u onaj svijet koji postoji, još samo u našem sjećanju, u vrijeme kada smo još vjerovali u bolje sutra. Zvijezde su bile sjajnije, bolji smo bili ranije, nismo imali ništa, a imali smo sve!

Nismo imali ništa.

Tko bi pametan uopće tvrdio kako smo mi u Jugoslaviji, toj siromašnoj tamnici našeg naroda, imali bilo što osim mraka? Mi smo bidni, jadni kakvi smo već bili tada, odrasli u velikoj neimaštini. Ničeg nije bilo. Nisi moga, recimo, kao danas kupiti kruv na svakom koraku. Nije to tada bila demokracija, svitlo, tržišna utrka i poduzetništvo. Mi smo jadni imali samo pekare. Složnu braću ili Reića. Nije to bija kruv ka danas. Da ga nosiš doma, a on lagan ka pero. To je bila štruca za ubit čovika. Teška, gruba, neugledna. A puna. Pa kad bi ujutro prije škole ili posla marenda dvi, tri fete takvog kruva bilo bi ti dosta za cili dan. Vraga smo mi imali dukatele i takve pizdarije.

Ima si “Bucu” šta je mirisa ka šta ništa danas ne miriše. Jer je bija napravljen od mlika. Koji crni mrak. Radit maslo, sirne namaze, sir – od mlika. Nazadno i primitivno. Danas se to lipo radi od plastike, kako Bog zapovida. E a to mliko. Nije to bilo mliko ka danas bilo. To je mliko bilo u kesi. Ko je u toj siromašnoj zemlji i zna šta je tetrapak, šta je konzervans, šta je GMO, šta su lude krave. Ima si svježe mliko u kesi, a kesa bi ti pukla na putu do doma. Primitivno, nazadno. A još primitivniji je bija način kako se dobijalo to mliko. Od pravih krava. I njih su muzli. Nećete mi virovat, vukli ih za vime, a od doli bi vatali mliko u metalne siće. To šta se pola grada moglo zarazit, jebalo se koga.

Ko je onda moga virovat da će jednon, kad nam dođe svitlo, krave must stroj, i stroj će in davat spizu. Posebnu spizu, hranjivu, testiranu, spizu šta se radi od komposta i otpadnih tvari. Ne baca se ništa u našoj modernoj zemlji. Sve se prerađuje i sve se testira. A ne ka onda. U crnome mraku, di su i krave morale mukat na pozdrav Drugu Titu, najvećen krvoloku i vampiru. Mi, njegovi pioniri, bili smo stalno gladni. Šta je i normalno. Krafne u Šarića, Makedonac, kifle u Reića, sve je to bilo vruće, samo da se razbolimo.

Nismo bidni imali ništa.

Pogledaj danas ove lipe buffete i kavane. A šta smo mi imali? Kazališnu kavanu, pa Central, Zlatna vrata, Jazz, Stop, Nostradamus, Semafor, Džaju i Šumicu. Šta si moga tamo? Ništa. Ima si u najbolju ruku jedan fliper. Ko je recimo onda da ovi lipi, moderni štof ka danas. Danas odeš lipo u trgovački centar i kupiš šta te volja. A onda si za kupit recimo šal, oli vunenu kapu ima samo jednu butigu. I to nije bila butiga, nego mali, privatni obrt. Di bi ti jedna stara gospođa dala rukon ispleten šal, oli kapu. Rukon. Koja nazadna zemlja, ali srića da je Bog da mudre nan sunarodnjake šta su nas izvukli iz takvog mraka.

Recimo za pizzu si mora ić lipo na Split 3. Nigdi je drugo nije bilo. Samo u Jerkova u grad, i u Džonija. A kokice i špice nisi moga lipo kupit u toplo kino. Nego si se mora smrzavat u red isprid jednog malog kioska, prid kinon Tesla. Pa se muči na drvene katrige i okrići. Koji crni mrak je bija u ta kina. Toliko je bilo mračno, da si lipo moga odvest curu i činit u mraku šta te volja. A danas lipo odeš u toplo kino, niko ne galami, niko ne viče, niko te ne maltretira, a kokice prid ulaz. Je da nemaju ni šušta ni gušta, ali kad se sitin oni šta bi ih onako smrznut onako tople kupija u taj kiosk, draže su mi ove ladne. Jerbo su naše, iz naše zemlje, od kukuruza iz Kine.

Stella Mare, Mirabella, Crna osmica, Opatija, Lipa Dalmacija, Koteks, Cukarin, Maninjorgo, Tradicija, Luxor, pogledajte samo ta imena. Nigdi ništa naše. Leonardo, Bolero, Kada. Mali podrumi, terasa Doma JNA, TOK, Hollywood, Yacht, Milde Sorte, Ferijalni, admiral, Asphalatos, samo smo to jadni i bidni imali. Jerbo nije bilo furešta ka danas, pa da ljudi imaju svoje štacije, restorane i buffete. Nego smo mi sami morali ić od jednog do drugog mista, pa na rivu, pa na Pjacu. Morali smo u tom mraku glumit furešte. Da bi se pokazalo kako smo veliki, i kako nan je grad krcat.

I ko je onda moga dat lipi komod koji danas imaš?

Mora si poć u grad za uzest film. Je, dobro ste me čuli. Lipo u grad. Video Ness, Video B, Flash, lipo si mora poć u centar, pa se smrzut vratit doma, a više ti nije ni do filma, niti do gledanja. Jer je to bila fatureta, a ne ka lipo danas, sest i samo na jedan botun okrenit šta ti god triba. Ko je onda moga dat Youtube? Da slušaš šta ti duša želi. Mora si lipo na Koteks, u Vjeverice, ili opet u grad, u Jugotona. Pa čekaj u red, pa nosi doma ploču, nikad kraja. I ko je da zabavu onda. Samo pusti lunaparkovi po gradu. Ka da smo dica. Disko si ima opet van grada. U Lava i u Arkade. Hamburger u Bude i Pothodnika, a po gradu same slastičarne, Bože mi prosti. Sladoled i burek. Jel to moderan grad ka danas? Di imaš lipo chop, steak, burger, našu tradiciju šta je taj socijalistički mrak zatira ćevapima u Pauline i burekon u Hajduka.

Jel to Dalmacija?

Dućan si ima samo jedan. Onaj Opskrbni kraj teatra. Jedan jedini dućan na ovoliki grad šta je radija nediljon, i iza sedan uri. A u gradu umisto restorani, same niko čudne butige. Urari, postolari, šalturi. Zamislite, di je danas najpoznatiji wine – bar bila je butiga od lanaca i alata. Takvi je to bija grad. Sunčanica, postolari u Radunici, Fronte, Vinalko, Bastion, Podrumi, Dioklecijan, Istranka, Foto Ivo, Kino Tesla, Kino Marjan, Kino Balkan, Kino Central, Ribomaterijali, Bonačići, Bolero, Stari Jale, Maja, Dalma, Prima, Ferijalni, Bilo idro, Kirigin, Bobis, Jugoplastika, sve su to bile štacije crnoga mraka. Nismo imali ništa, a imali smo sve.

Trava je bila zelenija, jutra su bila vedrija, svaki dan novi plan, svaki dan novi san.

Sjeti se.

Drugo vrijeme, a isti grad.

Zvijezde su bile sjajnije, bolji smo bili ranije, nismo imali ništa, a imali smo sve!

Komentiraj