Kolumna

UDJEL ĐAVLA Takvi grad smo tili, takvi grad smo dobili

Sidimo na šentadi isprid njegovog kafića, sunce i lip dan, divota. Nije ni toplo, a ni ladno, taman. Grad je uša u svoju ko zna koju jesen i gušta.

Malena Japanka se namišta za šta bolju sliku na rivi, cure i srednjoškolci traže misto za kavu, osjeća se da je kraj sezone i da su ovo više avanturisti nego turisti. Kako vidin njima ne smeta šta se u grad polako vraća naš svit. Drago in je vidit naš svit, ka i svima nama šta smo ovo lito zaboravili koliko su lipe naše cure.

“Vidiš, govori mi, toliko ga pljuju, a otkad je doša pun grad turista, kruzera, da je ljudima kruv, eto i ovi s kokicama će zaradit, triba si ovo lito, ako si poduzetan, uzet barenko sladolede i prodavat!”

Šutim, zamišljeno gledam dvoje Kineza kako proučavaju cjenik. Vrte svaku kunu u žep i misle se di će marendat jeftino, a dobro. Niko ne traži domaću spizu, jebe ih se, daj šta za prigrist onako s nogu, da se more stić na autobus za Plitvice. Takvi je doša naš turizam, danas su ode, a sutra već u Zagrebu. Obać će cilu Hrvatsku uzduž i popriko, a usput i Sarajevo. Ne mogu se načudit kako je svit posta globalno selo, a ja ne moren dalje se itnit od Trogira.

“A tek obala, dvaespet godina niko je nije taka, a vidi je sad, palme, cviće, otel šta se gradi neće ga bit na svitu!” – Pravin se da ga slušan, a cilo vrime gledan onu malu Japanku šta drži lumbrelu da je ne takne sunce. Bila je i cila je prozirna, meni su one sve iste, a oni kažu da smo mi njima svi isti. Ne razumin zašto ne pusti da je ovo naše sunce u studeni baren malo striša. Ne bi joj škodilo malo boje, a on se trudi da šta više slika, pa je skoro upa u more.

Kad je ferma sa monologon, i kad mi se učinilo da ću ispast bezobrazan ako skonta da ga ne slušan, okrenija san se prema njemu i pogleda ga ka da san cilo vrime koncentriran na njegove batude.

Neobično poštujem tog čovika, stari je ugostitelj i živi od toga dugo godina, ne držim ni da sam uvik u pravu, ali imam dovoljno godina da si uzmem za pravo svoje mišljenje i stav. Naravno, ako povežen šta je sve tija reć, i ako san dobro svatija poantu.

“Stoji šta govoriš, kažen, grad živi tih par miseci i to je činjenica, no same turiste dovela je infrastruktura koju prije nismo imali, bili smo grad za tranzit, nismo imali Radisson, Meridien, nismo imali hostele, apartmane, krevete, politika je prema Splitu bila takva, gradilo se na drugim mistima, ljude je u gradu zadrža samo novac stranih investitora koji sada kupe maslo. Naši ljudi im konobare, liftboyi su. Split nije osamdesetih ni bija zamišljen ka turistički grad već industrijski, grad za svoje stanovnike koji rade, za sve stanovnike ne za određeni broj koji danas prosperira.”

Kurva me sluša i ništa ne govori, ali se sprema na kontru. Ne dan mu vrimena da me prikine.

“Živimo u post – industrijskom dobu i pomoru radništva, nastavljan i opet ga ne gledan. Ne more svak bit ni poduzetan ni ugostitelj. Eto mene se recimo jebe za poduzetništvo i turizam. Ja volin pisat, i od toga isto ka i svaki proleter neman ništa. Najdraži su mi oni šta mi kažu da san seronja jer živin od turizma. Konobarin. Ti su mi najdraži. Koji to konobar živi od turizma, kojen to konobaru more ostat za baren zimi otić di sa ženon? Kupit auto. Stan. Zbog toga ova naša mladost i neće da konobari, a mi šta smo zaglavili ode, šta moremo u svoj grad samo to, i to ne svugdi i kod koga, preživljavamo kai blagajnice, ka i šoferi, ka i cili pošten svit!

Jel govorim šta krivo?”

Šuti i oprezno me gleda, zna da sam van regula pa gleda oko sebe sluša li nas ko.

“Sam grad od turizma ima malo, gotovo ništa, samo ljudi involvirani u taj sektor zarade nešto, to je po nekim procjenama petnaest, dvadeset posto, no što je sa onih osamdeset posto koji sa turizmom veze nemaju?”

“Di su te firme, di je industrija, di su radna mista, di je naša Zagora, di je proizvodnja? Šta mi to proizvodimo u ovolikom gradu? Hoće li moj susid koji je automehaničar sad na rivu uzet tacnu? Ja neman apartman pa ću dignit noge u zrak cilu godinu i jebat će mi se i za politiku, i za grad i za sve na svitu. Pa ću se poć ‘odmorit’ na kruzer, jer san se satra afitavat, prat šporke lancune i brojit eure. Ja sve šta iman to je koji kafić di me još ko oće primit. Kažeš izgradili smo hotele?

Sam hotel je obična megalomanska jama bez dna koja će ponovo past u ruke strancu, jer nitko u nas nema trideset milijuna eura da ga dovrši, palme se suše, a beton puca jer je riva krta i loše nalivena, čas se radilo čas se stajalo, sad materijal plaća danak takvom fušu i diletantizmu!”

“Osim toga nema više Game of Thronesa, i Ultra je izdušila, zaobić će te svi ti japanci jerbo turizam je takva grana, nestabilna, čas ga imaš, čas ga nemaš, oslonit sebe, grad i ljude na takvu pizdariju obična je glupost i netko bi mora odgovarati zbog toga, nisu ljudi ovce da se tako njima vlada, sudbinama, da stavlja na kocku budućnost moje i tvoje djece jesam rekao nešto krivo?”

Sidimo na šentadi isprid najlipše palače na svitu i šutimo. Kraj nas prolaze šarene vešte i najnovija moda, uporno tražim kakav trliš da projuri poslom preko rive, ali znan da od toga nema ništa.

Samo isprid štanda za kokice nekakva plišana igračka neumorno klapeta.

Ugriza san ga za srce pa muči. A šta san ja to krivo reka? Svak danas gleda sebe i jebe mu se za drugoga. Di je solidarnost, ona naša lipa besida iz osandesetih? Di je nestala? Ne izlazi se na ulice jer te nema ko povest, kurve sindikalne su uništile solidarnost. Svi su partili u Irsku, događa se tiha revolucija, a ne ona koja pali kontejnere. A ovi iz turističke zajednice puni sebe. Broje i zbrajaju, ruše se rekordi. Samo za koga? Za one šta imaju apartmane. Za radničku klasu sigurno se ne ruše rekordi. I oni šta su radili ovo lito ozbiljno misle poć vanka.

Za koga in onda ti rekordi?

“Sad svi mučimo i kupimo u prsi. Sad nan je svak kriv. Nama tribaju drugačiji ljudi, vizionari, ljudi koji se znaju smilovat malome čoviku, a ne samo vama “fudranima.” Ti znaš da ja nisan đelozast i da volin da svak ima i da radi, ma nama tribaju drugačiji ljudi koji će baren pokrenit mali poduzetnički sektor. Oslobodit radnika, dat mu sigurnost, veću plaću, osigurat mu slobodan dan, nedilju“. I dosta mi je ljudi koji sramote Split. Kad usta otvore, ljudi koji plešu kako in iz središnjice sviraju, ljudi koji su ka fetivi, a u povijesti grada nijedan poteštat nije bija žalosniji. Ka lutka na koncu u finon veštitu. Nit smrdi, nit miriše, a stalno na jednon zadatku, da grad prikaže njihovin, a ne našin. Da ga oboji šta više u crno, a crveno da zatre koliko god more. Lipa in je namjera. Ka da smo mi pizde pa ne znamo šta je ovaj grad bija, a šta je sad. More on brisat, piturat, ma bi mu bilo bolje da razmisli kako će njega baš ta povijest grada upantit. Ostat će ka mona, šta i je.”

“A koga bi ti to meknija? Koga vidiš na čelu grada?”

Vidin jednoga iz moje generacije šta još panti rič solidarnost. Vidin jednoga šta bi ga moja generacija sigurno podržala. Uvik je bija kontra i stari je punker u duši. Osjetljiv na nepravdu i uvik je za slabije. Volija bi ga vidit ka i bilo koga drugoga od moje generacije koga nisu kupili. Na ovaj ili onaj način. Ko još voli Split kakvi je jednon bija. I Jakov Prkić neka mu bude desna ruka!

A ti? Di sebe vidiš?

Di i uvik. Za makinjon kako seren po njima dvojici!

Nasmija se i zagleda u more. Ćuti se promina. Uskoro će grad prikrit mrak, kiša i južina. Na rivi će bit samo galebi. A po gradu ni žive duše. Takvi grad smo tili, takvi grad smo dobili.

Ko nan je kriv.

Komentiraj