PROHUJALO S ARIJOM

Nekoliko nijansi crn(jaka)e

Što je zajedničko laganom uspinjanju uza skale na zadnji kat zgrade i strmoglavom spuštanju do podruma?
Dva pasa na uzici. Kojima se žuri.
I stvarno. Ako si u istoj formi kao i ja (čitaj: da me pošalju u Igre gladi, prva bi poginila) ponekad je nužno naći alternativni način za uspinjanje skalama. Moj je uzica i dva pasa. Zavežem je oko struka i pustim na me vuku.
Sa spuštanjem nemam problema. Ako se ne zapetljam u uzicu. Međutim, ponekad to i nije slučaj. Kad se dogodi taj ponekad, a dogodia se prije par dana, onda se on pobrine da si na javnom mistu okružena Kinezima dok brojiš skale trticom.  Neko to obavi spretno, a neko ka i ja.
Graciozno.
Kao balerina.
Na heroinu.
Koju sad boli trtica.
I onda se svi Kinezi okrenu put tebe i to ne zato šta u Kini jedu pse, već zbog toga šta si za vrime svoje javne demonstracije gravitacije povikala „Opa“. Baš ka i Grci na vjenčanjima. Kad bacaju pjate. A ne sebe.
I onda ti bude neugodno. Jer te boli dupe. Krivo dupe. Tvoje. A ne ono za druge. Crvena si u licu ka Mladen Grdović vikendom u ranojutarnjim satima. Dižeš se brzinom svjetlosti i kažeš „Nije mi ništa. Nije mi ništa.“ A jedino šta zapravo želiš je ostat ležat na podu i nekoga da ti baci list novine na glavu da te ljudi ne prepoznaju.
Di je sad ta crna rupa u kojoj nestaju bičve, stvari koje ni majka ne može pronać i ljudi koji se javno sramote?
Postoje tako te, nazovimo ih, društveno čudne situacije u kojima smo se svi našli. Više puta. I svaki put nam bude neugodno.
Guranje vrata kad kaže povuci i povlačenje istih kad kaže guraj.
Mogla bi otvorit vrata iz prve. Mogla bi uplatit loto i dobit. Vjerojatnost je ista. I onda se zamisliš: pilot po vitru uspije skrenit avion i sletit na pistu, a ti ideš otvorit vrata i zabiješ se u njih.
Kad totalno pogrešno procijeniš ljude.
Na primjer, od pivskog trbuha misliš da je trudnički, nečiju ženu proglasiš kćerkom, a od curice misliš da je dečko.
Beba u kolicima.
Ne znaš je li muško ili žensko.
Nije obučena ni u plavo ni u rozo.
Nema lutke.
Nema autića.
Pitaš kako se zove.
Vanja.
Misliš se: „E, jebiga sad.“ I riskiraš: „Predivan je”.
Curica je.
Benti, tribala sam reć „Predivno jedno stvorenje.“
Blitva u zubima.
Sjemenke chia. Bosiljak. Pršut.
„Imaš nešto u zubima.“
Said no one ever.
I onda kad se vidiš u ogledalo prvom prilikom razmišljaš o tome jesu li te uopće ljudi danas slušali dok si pričala ili su razmišljali o tome koliko dugo ti ta hrana već stoji među zubima.
Kad te neko krivo skuži, a tvoja šansa da ih ispraviš je prošla.

  • Kako se zoveš?
  • Aira.
  • Drago mi je.

Petnaest minuta kasnije. 

  • Aida, ideš li s nama na kavu?

A ništa, odsad me zovite Aida.
Kad hodaš po ulici i gužva je pa slučajno udreš nekoga u jaja.
Okreni se i reci mu „Žao mi je šta te jaja bole.“ Ne bi ti treba bit bed. I prije nego šta ste progovorili, stigla si do treće baze.
Kad pričaš vic i zaboraviš punchline.

  • Koja je razlika između WC i groblja?
  • Koja?
  • Ne znam ni ja. Zaboravila sam.

Al dobro bi mi došla jedna rupa da u nju upadnem.
Kad te ostave nasamo s nekim koga ne znaš.
Recimo, nalaziš se na nekakvoj zabavi i domaćin te odluči upoznat s jednim od svojih prijatelja. Međutim, i prije nego šta svi započnete razgovor, on mora otić spašavat tapet od projektila rigotine. Ostajete sami. Ne možeš samo tako otić.
Pita te kako si. Super, počeli ste pričat. Samo nemoj ponovit isto pitanje. „Dobro sam. Kako si ti? Fino, upravo si to i napravila. Neka zna da nisi u stanju razmišljat svojom glavom. Okay, sad kad ste saznali kako ste, a nije baš da je ikoga zanimalo, o čemu ćete pričat?. Možda da ga pitaš o njegovim hobijima. Motori? To će bit super jer… ne znaš apsolutno ništa o motorima. Hm, jednom si se vozila s prijateljem na motoru i skoro ste pali. Reka ti je da bi mu bilo lakše vozit bojler nego tebe. Bojler je opušteniji. Da, reci mu to! Ok, možda bi tribala preskočit motore. Šta drugo voli? Aute. Šta znaš o autima… samo da je ovaj razgovor totalka. 
Ali pokušat ćeš se izvuć. Pitaj ga nešto posebno: „Skupljaš li leptire?“ Super, sad si i Malog princa počela citirat. Silence is better than bullshit.
You have the right to remain silent. Anything you say can and will be used against you in a court of stupid questions and social awkwardness.
Kad se od nekoga oprostiš i onda shvatiš da idete u istom pravcu.
Taman šta ste rekli jedan drugome „Ajde, vidimo se,“ skužiš da idete u istom pravcu.

  • Iiii tako, šta ima?
  • A ništa!
  • Ae
  • A ono…
  • Uvik se u takvim situacijama valjda podsjetit hrvatskih samoglasnika.

Kad nekoga ne čuješ.
Pogotovo kad si već dva puta pitala „Šta?“, a opet ne čuješ. Možeš se samo nadat da će osmijeh i klimanje glavom odgovorit na sva njihova pitanja. Normalna pitanja. A ne ona kao „Može li gledanje u sliku sunca oštetit vid?“. Jer ispast ćeš tada glupa. Gluha već jesi.
Kad ideš nekog zagrlit iako je on/ona tia/la samo rukovanje.
Kad susretneš nekoga i ne možete se zaobić jer birate stalno istu stranu.
I odjednom se nađeš u filmu Borat: Učenje o amerika kultura za boljitak veličanstveno država Kazahstan. I onda vi plesati Borat Disco dance. Dok jednostavno neko od vi ne stati i uhvatiti onaj drugi za ramena i kazati: „Ja ići desno. Ti ići livo.“
Kad nekome mašeš iz daljine jer misliš da ga poznaješ, a zapravo nisi.
Mahanje izgleda tako bezopasno, ali može postat poprilično čudno. Jesi li ikad mahala prijatelju iz daljine i onda skužiš da to uopće nije on?  Ne preostaje ti ništa drugo nego mu doć i reć: „Skužaj, ja sam ta i ta. I ja slabije vidim!“ Ili možda gore, jesi li ikad vidila da ti neko maše, ti mašeš nazad i skužiš da mahanje uopće nije upućeno tebi već osobi iza tebe? Gle, ruka ti je već u zraku. Počeši se po glavi. Ili se obrani od te nevidljive mušice koja te napada.
Kad progovoriš prvi put nakon dugo vrimena i zvučiš poput zbora anđela s laringitisom.
Jen, dva, tri – jen, dva, tri…Testis, testis…i onda kreni pričat.
Kad ti neko da kompliment.
Kad mi neko da kompliment osjećam se ka automat za prodaju slatkiša koji pokušava primit izgužvanu novčanicu i poprilično je frustrirajuće za sve oko mene.
Postanem čudna. U prvom slučaju ili ne znam šta da napravim. Da ga odvedem na sladoled? Zaplačem? Vratim mu komplimentom? Ili ne znam šta reći.
On: „Lipa si. Drža bi ti torbu dok probaješ rebe po 183 put.“
Ja: Vidi oblak.
„Hvala“ mi zadnje padne napamet.
U drugom slučaju prihvatim kompliment, ali se zato pošteno izblamiram.
Ona: „Sviđa mi se tvoj kostim.“
Ja: „Ozbiljno? Kupila sam ga za 100kn, međutim toliko sam debela da se bojim da bi me opkolili kitovi kad bi ušla u more i zapivali mi „We are family.“ Ali, hvala ti.“
Svaki put kad moraš pozirat za sliku (ako nisi Kim Kardashian i sve ove mlađe generacije) .
Jedino sam opuštena kad sama sebe slikam. Kad me drugi slika, malo je drugačije.
Namistim se. Nasmijem se. Izazovno. Mislim se: „Cool sam. Potrudila sam se.“
I onda mi kažu: „Ajde napravit ćemo pauzu, vidim da moraš na WC.“
.
Sa svim svojim društvenim normama i etiketama… ljudi su čudni. Pitam se zašto bi nam uopće tribalo bit neugodno. Zašto se ne možemo nakon ovih situacija nastavit ponašat kao da se ništa nije dogodilo? Dobro, neki mogu. Ja ne. Meni je i sad loše kad se sitim pada niz skaline. Smijali su mi se. Ali, to je ok. Puno sam se puta i ja smijala njima.
Karma is a bitch.
Ali nikako da postane my bitch.
P.S.
Šta plavuša reče kad vidi koru od banane na putu?

  • A u PM opet ću past!

Vidiš, i plavuša zna da neke situacije u životu ne možeš izbjeć.

Komentiraj