kolumna

UDJEL ĐAVLA Das ist Walter – Za Izgubljenu generaciju Splita

Zora je svitala.

Moja Danica, moja vjerna, pojavila se na nebu kao da mi govori, dobro je, još jedna je iza tebe, još jedna je finila. Ostao je još taj napor oko kaosa koji je ostao iza noći i finalmente doma. U “Preradu” i u krpe. Kada se konačno upale svjetla i zadnji gosti oteturaju u noć, razmjere kaosa mjerim po metrima. Metar je skoro pola ure posla. Metar kluba, metar metle. Taj moj zadnji metar je nešto slično produžecima u nogometu. Noge su teške i bolne, ma od gori dolaze komande pa stisnen zube i tražin drugu metlu. Ljudi se spremaju na Mars, kloniraju se organ i roboti nose bagaje, ma po splitskim kafićima još je metla stvar koju čovik izgleda nije izmislija. Gledan onu staru šta je pukla do sad baren deset puta i gledan njega kako mota kabele.

Umoran je. Bila je duga i teška noć, a on je obavija posa vrhunski. Sve nas je teleportira u mladost, i bira je stvari koje smo svi davno zaboravili. Stvari koje su nas odredile ka ljude danas. Nama, mojoj generaciji, muzika je bla sastavni dio života. Puno više od života sama. I noćas, kad smo se svi skupili, kogod da gušta, a kogod da radi, triba nan je samo on i njegov miks pult.

“Boga ti dragoga ti ka da nisi odradija noć, izgledaš ka da si se sad usta!”

Govori mi i smije se, iza nas je još jedna “Baterija” možda jedna od najboljih do sad. Iskreno nisan se u prvi moment radova “Bateriji”. Puno je tu poznata svita, puno mojih sa faksa, iz škole, i zna san da ću morat objašnjavat kog kurca radin tu u crno, a jutros smo se čuli oko heavyliftera i zajebancije sa kapetanom šta je tija plazmu u kabinu, oko pulteva stroja, elektronike i svega šta prati primopredaju takvog jednog čudovišta od broda. Nikad me nije bilo sram šta po noći konobarin, a jutron iden na posa, samo mi se nije dalo objašnjavat. Nije me sramota radit, sramota more bit ljude koji me ne plaćaju pa moran ovo radit, ma san grintav, a znan i zašto. Lako je radit sad s dicon, dica skupe za bocu i to je to, lipo je odneseš, naplatiš i vataš zjake, a ovi moji….majke ti mile svi piju kratke i svi piju ka da in je zadnja noć u životu. A meni su noge teške, ruke su mi teške, život mi je doša težak.

Teška smo generacija, teška i zajebana. Mulcu opališ pest, a ovi tvoji izađu jednon godišnje pa su gori od dice. A kad triba platit, to šta ti je čovik donija lomeći vrat i rebra kroz ljude šta plešu, balansirajući između tijela u ritmu muzike, e onda se vadi munita, šuška se i broji sitno valjda šta je ostalo od lemozine od nedilje. Duple mi je tužan, vidin mu po faci, pa san nam ulija po jedan mali i otvorija kolu, neka mulci rade, do jutra imaju dimit, ja san zaboravija ono šta oni tek uče.

Gledamo naš bazen “Mornara”, bazen naše mladosti i obojica mučimo. Svak sa svojon brigon. Njemu su ugasili “KL”meni poravnali “Končar”. Šutimo i pušimo. Obojica znamo da nam ovo nije rješenje i da će brzo doć mlađi, bolji i brži. Spretniji i okrutniji prema nama starcima. Uskoro ćemo svatit obojica da nema zemlje za starce. Pokušavan ga oraspoložit i govorin mu da je radio ionako stvar koja broji zadnje dane, internet je budućnost, otvori stranicu, otvori svoj portal, svoju firmu. Duple gleda prema Čiovu i iz borše vadi knjigu, kratko je nešto nažvrlja unutra i pozdravili smo se. Ja san ionako mislija samo na “Preradu” vrime šta je prošlo je prošlo i izgubljena generacija je oteturala doma. Gleda san ga kako zamišljeno stoji na pultu i zna san šta mu prolazi glavon. Isto šta i meni. Obojica znamo kako je teško izgubit posa, radno misto, a briga stotine. Stotine neplaćenih računa, stotine dugova i problema, a dica mala. Radiš ono što najbolje znaš, daješ najbolje od sebe i ne ide. Nisi kurbin sin, nisi lupež i lažov, pošten si i svakon gledaš u oči, a za poštene ljude ode nema kruva. Ima dok ti ne kažu gotovo je, neisplativ si, ne zanimaš nikoga.

Doma san ka šta to uvik radin izriza kruv i otvorija roman. Triba po nečemu mrvit, a navika san mrvit po romanima, pa san u ruke uzeja Duplinu knjigu. Kad ti prijatelj pokloni knjigu, red je barenko otvorit.

Nakon dvadeset minuti žena me našla na balkonu kako plačen.

I tako ja plačen već skoro deset godina. Plačen od kad san uzeja tu nesritnju knjigu u ruke, plačen od kad je ta nesrića od čovika otvorila svoju stranicu i plačen od kad san ja otvorija svoju, jer nisan zna di ću sa pustin emocijama, slikama i uspomenama. Za sve je kriva ta nesritnja knjiga i taj ludonja šta me infeta. Od kad me teleportira u mladost, ta mi se moja mladost šta san je potpuno zaboravija, vratila ka bumerang u dušu. I nisan je se moga zasitit. Svih slika, uspomena, mladosti, mog lipog i šesnog grada šta smo ga zaboravili, ka da nikad nije postoja.

Danas san sta prid vratima biroa za zapošljavanje. Punin blizu pedesetu, i tamo mi je izgleda misto. Nisan uspija u životu, nisan se osigura, ne radin ništa šta bi bija red radit u mojin godinama, i ništa neman doli svog obraza. To mi je bilo važnije od svih poslova na svitu, da se ne maćan, da se ne prodan. Da me ne kupe. Na ono fala na suradnji, bili ste odlični, ali kao što znate smanjio se obim posla, niste više isplativi – više san navika, i više mi ne pada teško. Prid vratima jedno poznato lice, drago, najdraže. Di ću ja njega vidit nego na istin prekretnicama u životu. On dobije otkaz na KL-u, meni poravnaju Končar, njemu ugase Izgubljenu, ja isti dan na biro. Ako ništa, nas dva smo sinkronizirani. U životnin prekretnicama i onom “želimo vam sreću u novim životnim izazovima.”

Pitan ga šta je, a on mi odgovara da više nije isplativ, da nikoga ne zanima to šta radi, a da je i zeru subverzivan.

Zagrlija san ga i pokaza mu grad prid nama.

Nikoga nije briga? Nisi isplativ? Zeru si subverzivan. P ti si čovječe naš Walter. Samo šta ne braniš Sarajevo, nego braniš Split. Naš Split, pravi Split, grad naše mladosti. Braniš ga i obranija si ga ka pravi skojevac i ilegalac, ka pravi Walter. Pod okupacijon. I ti meni kažeš da nikoga nije briga? Duple moj, sve nas je briga itekako. I cili grad navija za tebe i drži te za pravog vođu svoje generacije. Pravog Waltera. Ti si glas naše izgubljene generacije.

Naše zadnje svitlo.

A ovo je velik grad. I šta nas više tuku, to smo prijatelju jači. Šta nas više zabranjuju, to smo prijatelju veći. Šta nam više ne daju da radimo, da živimo, da se sjećamo i ponosimo svojin gradon, svojoj mladošću, to taj grad i ta mladost našoj generaciji više znači. Ka šta nam i ti značiš. I zbog toga stari sad u ilegalu. Glavu gori. I javljaj se svom gradu sa zabranjenih radio stanica. U mraku, pod okupacijom, ljudi će te slušat. I ponosit će se šta te imaju.

Milost ne tražimo, niti bi van je dali!

A svima vama šta tribate slušat zapantite dobro ove upute za korištenje njegove Izgubljene od sad iz ilegale.

I dobro pročitajte ovo upozorenje koje bi uz našeg Waltera tribalo ić, dobro ga poslušajte jer van ga niko neće drugi dat, dobro ga proučite jer ćete se zajebat ka nikad u životu.

IZGUBLJENA GENERACIJA – Damir Duplančić – Walter

NUSPOJAVE – Crvenilo oko očiju i suzne oči, nesanica i bol u prsima, bol u duši i u kostima, depresija, teži oblik, potpuno otuđenje od svijeta, rizik za familiju i prijatelje pacijenta, rizik na poslu i preporuča se van dodira djece, ako radite kakav složen posao ne konzumirajte ni u ludilu.

ŠTETNE NUSPOJAVE – Depresivna nostalgija koju mnogi nazivaju i Jugonostalgija pa konzument upada u teškoće pri komunikaciji i velike problem oko prihvaćanja u zajednici, u većini slučajeva pacijenta zajednica odjebe i označi kao izdajnika. Problemi kod bilo kakvih radnji koje nisu vezane za uspomene, strah od otvorenog i od zatvorenog prostora, nagli izljevi bijesa i poriv da nekome razbiješ zube. Agresivnost, otuđenje i nevjerojatna bol koju ovo vrijeme izaziva kod konzumenta koji je zaboravio svoj život i prilagodio ga “ovom” kako nazivamo život danas. U Wikipediji bolest pod ovim simptomima izričito i egzaktno se naziva – NOSTALGIJA.

KORISTI OD BOLESTI – kao i od svake bolesti koristi jednostavno – nema.

I za kraj citirat ću, a koga drugo nego našeg Mosora:

“Duple fala ti! Tvoja ‘Izgubljena generacija’ nije ništa drugo nego ‘Dobivena generacija’ jer se boriš protiv najveće opasnosti koja nam svima priti a zove se – primitivizam. Jesi me čuja Damire Duplančiću splitonostalgičaru jedan obični!”

Zato gledaj ga lafčino!

Das ist Walter!

Komentiraj